Kažu IS, a misle na Kurde

Turski tenkovi nemačke proizvodnje po sirijskim goletima – juče su prvi put od izbijanja konflikta u Siriji snage susedne zemlje otvoreno ušle na njenu teritoriju. Uz podršku iz vazduha i „pešadiju“ od oko 1.500 sirijskih pobunjenika napadnut je grad Džarablus na obroncima Eufrata koji je služio Islamskoj državi kao uporište. Podršku je pružila i američka avijacija. Turski predsednik Erdogan je rekao da je napad usmeren protiv „terorističkih grupa“, a posmatrači tumače da se Ankara odlučila na ovaj korak manje zbog Islamske države u komšiluku, a više kako bi sprečila kurdske snage da oslobode grad. Tokom napada su kurdske jedinice pozvane da se drže podalje inače će turska vojska „preduzeti neophodne mere“. Američki potpredsednik Džozef Bajden, koji se juče sreo sa Erdoganom, rekao je da Vašington „snažno podržava“ tursku akciju.

„Erdogan konačno reaguje na pretnju terorističke paravojske IS“, piše Vezer kurir (Bremen). „Želimo da isušimo močvaru – tako su u Ankari objasnili slanje kopnenih trupa u Siriju. Pa ipak, i Turska je imala udela u močvari koja je nastala u susedstvu. Predugo su odgovorni u Ankari tolerisali teroristički grupu, čak su je i podržavali. Sada postoji sumnja da intervencija ne služi samo borbi protiv IS već treba da spreči i napredovanje Kurda, koji su poslednjih dana osvojili značajnu teritoriju na račun islamista u Siriji.“ Taj stav deli i levičarski Tagescajtung (Berlin): „Borba protiv IS je teško više od opravdanja. Tajming intervencije nije diktiran islamističkim granatiranjem već napretkom kurdske vojske u Siriji koja je u savezništvu sa Radničkom partijom Kurdistana.“

Frankfurter rundšau se pribojava: „Turska kopnena ofanziva čini građanski rat još nepreglednijim. Alarmantno je što se jedna članica NATO kopnenim trupama masovno umešala u krvavi konflikt. Ostaje nada da neće doći do nekontrolisanih incidenata sa američkim jedinicama koji zajedno sa kurdskim borcima stupaju protiv IS. Čitav haos bi se još mogao izdržati ako bi tursko postupanje bilo deo šire strategije sa ciljem da se konflikt okonča. Ali, deluje da nije tako.“

Zanimljivo tumačenje nudi Merkiše odercajtung (Frankfurt na Odri): „U međuvremenu zapadni partneri Turske sigurno naslućuju da će Kurdi, koje obučavaju i opremaju ratnim materijalom, jednog dana tražiti da se plati cena što služe kao kopnene trupe u ovom konfliktu. Ta cena će biti sopstvena država. A to bi opet ugrozilo teritorijalnu celovitost članice NATO Turske. Mora da su zato SAD i Nemačka pristali da Erdogan zaposedne jedan deo sirijskog pograničnog pojasa. To se može razumeti, ali preti da otvori novi front. Pohod turskih trupa je dolivanje posebno opasnog ulja na ovu ionako paklenu sirijsku vatru.“

Badiše nojesten nahrihten (Karlsrue) u svemu vide jednog profitera: „Ovo je na granici samouništenja: Ankara stupa protiv sirijskih Kurda koje Vašington koristi i podržava kao udarnu pesnicu protiv IS. Što duže ta vojna ludost potraje, to bolje za teroriste IS – zajedničkog neprijatelja SAD, Turske i svih ostalih aktera. Nasiljem se ovaj konflikt ionako neće rešiti.“