Jad i beda opozicije
10. april 2018.
Mađarska opozicija nekoliko sedmica živela je kao u snu – prepuna nade da na parlamentarnim izborima može da pobedi Orbana i njegovu stranku. Istraživanja javnog mnjenja predviđala su da će Orban i Fides da osvoje samo prostu većinu, uočavana je „promena raspoloženja među stanovništvom“.
- pročitajte još: Orban, šef evropskih kontraša
A onda se u nedelju (8.4.) uveče opozicija probudila iz sna. Nasuprot očekivanjima, Orban i Fides ne samo da su nadmoćno pobedili, već, prema svim izgledima, mogu čak i da obezbede novu dvotrećinsku većinu. To je za Orbana treća uzastopna pobeda u nizu i, ukoliko preliminarni rezultati budu potvrđeni, biće to treća pobeda sa dvotrećinskom većinom.
Taj njegov jedinstveni trijumf istovremeno je i najgori poraz opozicije u poslednjih osam godina. I to je u noći s nedelje na ponedjeljak jasno moglo da se vidi: na konferenciji za novinare lideri opozicije i kandidati za premijera ne samo da su delovali kao duboko razočarani ljudi, već i kao dezorijentisani. Bila je to mešavini svesti o sopstvenoj krivici i očajnog traženja uzroka i prigovora na račun Orbana.
Nejedinstveni, slabi, pobeđeni
Brojni su razlozi za poraz opozicije, ali ona ipak u najvećem delu snosi krivicu sama. S jedne strane, tu je izborni sistem za koga posmatrači kažu da je „slobodan, ali nije fer“. On preferira velike stranke kao što je Fides, jer od 199 poslanika u parlamentu, 106 direktnih kandidata biva izabrano po većinskom principu. Protiv Fidesa, jedine velike stranke u Mađarskoj, koja pored toga još ima i izrazito stabilnu i disciplinovanu glasačku bazu, nema druge šanse osim da se nastupi sa zajedničkim kandidatom. To se u mnogim izbornim okruzima nije dogodilo, pa je tako tamo i mogao da pobedi kandidat Fidesa, iako su opozicioni kandidati ukupno imali više glasova. U Budimpešti je opozicija recimo mogla da pobedi u 18 izbornih okruga, a na kraju se to dogodilo samo u 12. Moglo je dakle bar da se spreči da Orban osvoji novu dvotrećinsku većinu, odnosno da se izbegne ovakav najlošiji rezultat opozicije.
- pročitajte još: Viktor Orban, svetlost i senka
Istovremeno, ovi izbori su, na jedinstven način u postkomunističkoj istoriji Mađarske, bili i referendum o Orbanovoj migracionoj politici. Viktor Orban je po tom pitanju predizbornu kampanju na ekstreman način zaoštrio, tako što je sebe lično predstavio kao jedinu garanciju protiv propasti mađarske države i nacije zbog nekontrolisanih migracija i useljavanja.
Svi protiv migranata
Ne samo da opozicija tome skoro da nije imala šta suprotstaviti, ona to nije ni želela. U Mađarskoj vlada nadstranački politički konsenzus po kome je useljavanje „stranih kultura“ nepoželjno. Neki delovi opozicije čak optužuju Orbanovu vladu i za njene poslednje ostatke humanosti – to naime što je, u okvirima tamošnjeg Zakona o azilu, poslednjih godina primila oko 3.000 izbeglica. Mnogi birači su na kraju verovatno radije glasali za predvidljivi original vlasti, pre nego za konfuznu kopiju opozicije.
U svakom slučaju, za opoziciju se sada stanje menja – i to na gore. Većina stranačkih lidera i kandidata za premijera podnela je ostavke na svoje funkcije, među njima i predsednici desničarske stranke Jobik, Socijalističke stranke (MSZP) i zeleno-alternativno-liberalne LMP. U nekada desno-ekstremističkom Jobiku već je počela otvorena borba po pitanju dosadašnjeg kursa te stranke ka umerenoj desnici. Pristalice još uvek veoma prisutnih radikala u partiji, žele da liše moći frakciju šefa stranke Gabora Vona, koji je upravo podneo ostavku. Ipak, malo je verovatno da će Jobik, kao najjača opoziciona stranka, sada ponovo da krene jasnim desno-ekstremnim putem – jer desnije od Orbanovog Fidesa jednostavno više nema mesta.
Ne postoji opozicija na levom krilu
Nesrećnu ulogu ima pre svih bivši premijer Ferenc Đurćanj, političar koji je od 2004. do 2009. godine bio na čelu socijalističko-liberalne vlade. Taj nominalno socijalista, bio je optužen za brojne korupcionaške afere i druge skandale i tako je omogućio Orbanu da se vrati na vlast. Njegova sadašnja levo-liberalna stranka Demokratska koalicija (DK) odvojila se od socijalista MSZP i osvojila je 5,6 procenata glasova. Ipak, za većinu Mađara, „salonski socijalista“ Đurčanj, koji je zahvaljujući privatnom investicionom i akcionarskom društvu stekao imovinu vrednu milijarde, toksična je figura. I pred svega, Đurčanj još uvek odbacuje mogućnost da se povuče iz političkog života.
- pročitajte još: Kako je Orban skrojio svoju Mađarsku
I ne samo Đurčanj – i MSZP predstavlja prepreku za obnovu levog političkog spektra u Mađarskoj. Socijalisti ne uspevaju da se oslobode imidža korumpiranih, neoliberalnih naslednika komunista. Nosilac nade za buduću levičarsku opoziciju mogao bi da bude Đerđelj Karačonj koji je na izborima nastupio kao zajednički kandidat za premijera socijalista i male stranke „Dijalog“: Karačonj je načelnik popularnog budimpeštanskog 14. okruga i predsednik levičarske, eko-socijalne stranke „Dijalog“. Nakon nedeljnog poraza, on izjavljuje da levica u Mađarskoj mora iz osnova da se promeni.
Ta izjava Karačonja stigla je sa ciljem da se možda malo više obrati pažnja i na Mađare u provinciji, one koji su daleko od politike i žive u teškim uslovima. Levičarske i liberalne opozicione stranke do sada su te slojeve birača često ignorisale – za razliku od Jobika, njih u tim mestima u najvećem delu jednostavno nema.
I na kraju ocena onih pesimističnih posmatrača koji smatraju da je pitanje da li će uopšte doći do neke nove izborne trke između Orbanovog Fidesa i opozicije. Moguće je, smatraju, da su parlamentarni izboru protekle nedelje, bili za sada poslednji slobodni izbori u Mađarskoj.