Izgubljena godina u Grčkoj
Grčku i Evropu pre godinu dana pogodio je politički zemljotres. Levoradikalna stranka Siriza i njen lider, „narodni tribun“ Aleksis Cipras, pobedili su na izborima i u saradnji s desnim populistima formirali novu vladu. Cipras je tada obećao kraj politike štednje i odlučne nove pregovore s međunarodnim kreditorima o paketima pomoći. Godinu dana kasnije, Grčkom još uvek vlada Cipras, koji je u međuvremenu prešao u redove realpolitičara, ali je „levičarska revolucija“ ostala na ledu. On je sada taj koji nadgleda sprovođenje trećeg, najrigoroznijeg paketa mera štednje koji je Grčkoj nametnut u proteklih pet godina.
Gledajući ga izdvojeno od ostalih događaja, proces političkog sazrevanja mladog premijera Grčke, sigurno je za pohvalu. Skandalozno je da je premijer istovremeno naneo veliku štetu svojoj zemlji. Grčka, koja za razliku od ostalih krizom pogođenih zemalja jugoistočne Evrope i ne želi da krene putem oporavka, tokom 2015. je dva puta organizovala izbore i jednom referendum. Svi ti izlasci na birališta bili su demonstracija upornosti i stamenosti jedne u suštini slabe države, bili su zamišljeni kao šamar navodnim mračnim silama EU i MMF-a. Rezultat je kontroverzan: Grčka je i dalje pod paskom međunarodne zajednice, birači Sirize su razočarani, ali je Cipras i dalje čvrsto u sedlu.
Pitanje je koliko dugo premijer još može da glumi Don Kihota. Privreda stagnira, nezaposlenost raste, široki slojevi stanovništva su osiromašeni. Krivicu za to ne snosi omražena politika štednje, nego neuspeh svih grčkih vlada u proteklih pet godina da sprovedu reforme koje nisu samo kozmetičke prirode.
To je vidljivo na primeru reforme koja je bila odavno potrebna – one u socijalnim sistemima države. Nijedna politička opcija nije imala hrabrosti da reformiše penzioni sistem koji već dugo nije održiv. Međunarodni kreditori obavezali su sadašnju vladu da se pozabavi tim problemom. Protesti različitih grupa građana proteklih dana su pokazali da će otpor modernizaciji zemlje biti veliki.
Nova godina neće za vladu biti obeležena iskušenjima samo zbog reformi. Većina koju vlada u parlamentu ima, zasniva se samo na tri poslanička mandata i ona ni u kom slučaju nije sigurna. Vlada je, na primer, zakon o istopolnim brakovima mogla da usvoji samo zahvaljujući glasovima opozicije, jer su poslanici vladajuće koalicije koji pripadaju desnici bili protiv. Nakon niza poraza, konzervativna Nova demokratija ponovo se formirala i zahvaljujući novom lideru Kirjakosu Micotakisu postala politička snaga s kojom se mora računati. Poslednje ankete govore da ta stranka danas ima čak i blagu prednost među biračima u odnosu na Sirizu.
U doba ovakvih političkih previranja, Siriza je makar imala tu prednost da ukazuje na „moralnu neukaljanost“ levice koja nikada ranije nije bila u vladi sa „starim“ strankama. Otkako je javnost tokom protekle sedmice upoznata s nizom slučaja nepotizma, ni Siriza više ne može da tvrdi da je to tako. Kada je predsedavajući omladinskom savezu Sirize suočen s informacijama o tome da je u javnom sektoru zaposlio svoje rođake, on je ponudio čudno objašnjenje: nisu se uzalud njegovi deda i baka borili protiv nemačke okupacije pod zastavom komunističkog pokreta EAM i sada je došlo vreme da se njihovi unuci nagrade za to!
Siriza je pre godinu dana najavila novi početak u politici i društvu. Godinu dana kasnije čini se da je taj novi početak samo druga strana iste medalje – samo je sve još grotesknije.