Štapom, kanapom i toljagom
Dobronamerno ubeđivanje, diplomatske blic-posete, beskrajne sednice – ništa nije pomoglo. Istočnoevropske zemlje su strateški odlučile da prepreče put konsenzusu. Pri tome se ovde radilo tek o raspodeli 120.000 izbeglica koje su već na teritoriji Evropske unije. Za manje države to znači da bi morale da prime svega po nekoliko hiljada ljudi kojima treba pomoć. Ali četiri vlade su ipak odlučile da budu preglasane od ubedljive većine, samo kako bi svojim građanima mogle da kažu da ih, eto, EU prisiljava da prime izbeglice.
Time su Mađarska, Češka, Slovačka i Rumunija pukotinu između istočne i zapadne Evrope proširili u provaliju. Vetar je razneo sve pozive na solidarnost i evropske vrednosti. Šefovi vlada u Pragu i Bratislavi prkosno su najavili da nemaju nameru da se povinuju volji većine. U svojim zemljama vode odvratnu kampanju protiv potražilaca azila iz islamskih zemalja prema formuli: izbeglice su muslimani, a muslimani su teroristi. Time bez pardona krše evropske ugovore koje su njihove države potpisale. Reakcije drugih evropskih lidera i institucija do sada su bile stidljive. Kada uz to bavarski konzervativci u goste pozivaju mađarskog premijera Orbana, onda je to ulagivanje jednom ksenofobnom populisti.
Katastrofalna odluka
Zapravo odluka evropskih ministara unutrašnjih poslova o raspodeli izbeglica ne donosi mnogo. Sprovodiće se polako i neće rešiti akutne probleme. Ko će se smilovati hiljadama ljudi koje upravo prelaze Balkan? Sa njima se igra cinični ping-pong, guraju se od jedne zemlje do druge, iscrpljeni i bez perspektive. Skandalozne su takve slike usred Evrope, ali o tome u Briselu nije bilo ni reči. Tamo se radilo samo o simboličnom početku procesa raspodele već pristiglih izbeglica – teško da će se pod ovim okolnostima slični dogovori postići za veći broj ljudi koji stižu. To je evropski način da se zabije glava u pesak: žmurimo pred velikim problemima i počinjemo malim koracima. Ali izbeglička kriza je itekako realna – tu nije dovoljno simulirati akciju.
Kako dalje? Da li će, kada se bude pričalo o stalnim kvotama za raspodelu izbeglica, ponovo biti preglasavanja? Da li će se isto desiti kada se bude menjao već davno zastareli Dablinski sporazum? Ako se ovako nastavi, evropska izbeglička politika će godinama ostati gradilište na kojem jedva da su udareni temelji – zajednička pravila biće samo iluzija.
Šefovi država i vlada će se na svom samitu takođe skrivati od pravih problema. Umesto toga najavili su da će govoriti o spoljnoj politici, ratu u Siriji, situaciji u Eritreji i tako dalje. Jednako bi korisno bilo ako bi ćaskali o vremenskim prilikama.
Ovaj raskol u EU gori je od svih prethodnih jer se radi o osnovnim vrednostima Evrope. I to zato što nekoliko novijih članica EU misli da se u Briselu samo dele pare, da imaju samo prava, a ne obaveze. Šteta što je tako komplikovano ukinuti im milijarde evra subvencija koje dobijaju. Najviše šokira pogled na samo dno politike u nekim zemljama Evropske unije. Njima je svejedno kakav će ugled uživati kod suseda, to su propovednici mržnje koji umišljaju da brane hrišćanski Zapad.