Merkel – žena bez principa

„Ja sam Angela Merkel; ja to smem“ – tako glasi naslov članka u kome Alan Pozener, dopisnik lista list Di velt, piše o načinu na koji nemačka kancelarka postupa u krizi sa izbeglicama. „Okretanje novim izvorima energije, kriza evra, drama sa izbeglicama – kancelarka Merkel odlučuje sama i dela spontano. Tako ona ruinira evropsko zajedništvo i ispoljava aroganciju nemačke premoći.“ Savijanje prema vetru i nedostatak principa mogu biti opasni kada se „kao u slučaju Merkelove, zakoni, ugovori i dogovori guraju u stranu kao neki balast.“

„Kada je Angela Merkel najavila da će sve izbeglice u Nemačkoj biti dobrodošle, gurnula je jednostavno u stranu odredbe Dablinskog sporazuma koji je donet upravo na insistiranje Nemačke. Kada je nekoliko dana kasnije zbog ogromnog priliva izbeglica napravila zaokret i zatvorila granice, povredila je, ako ne tekst, a ono duh Šengenskog ugovora o slobodi kretanja u Evropi. U oba slučaja to je bilo iznenađenje za evropske partnere. To sam ja, ja sam ta koja plaća u Evropi – izgleda da Merkel razmišlja na taj način. Pravila i zakoni očigledno važe – za druge.“

„Može biti da Merkel svojim principom sad ovako – sad onako sledi neki samo njoj poznat, ali idealistički cilj, na primer, da se reformiše evropsko pa i nemačko pravo na azil. Ali cilj ne opravdava svako sredstvo. A rezultat je haos.“

„Može biti i da Merkel, bacajući Mastrihtski ugovor kroz prozor, sledi dugoročni cilj pretvaranja evrozone u neku vrstu ekonomske vlade – prema Kolovoj viziji EU. Ali, rezultat toga je odbojnost prema Evropi, i to odbojnost istorijskih dimenzija.“

„Bojim se, međutim, da je Merkel delegitimisala Evropu ne sledeći pri tome nikakav cilj… Vozimo odoka, rekla je ona za vreme takozvane krize evra. A to u prevodu znači: bodemo naslepo kroz maglu i nemamo pojma gde smo. Još gore: niko ne zna ni gde smo, ni kuda hoćemo“, piše dnevnik Di velt.

Analitičar i stručnjak za ekonomiju Rajnhard Kruzijus piše za ekonomski portal Dojče virtšafts nahrihten: „Diskusija o izbeglicama lavira između mržnje, naivnosti, bespomoćnosti i političkog cinizma […] Ovaj problem je izneo na videlo nešto što posle spasavanja evra nisam više smatrao za moguće, a to su još veće razmere nekompetencije, gluposti, lakomislenosti i kukavičluka […] Niko od učesnika u diskusiji ne polazi od realnih, praktično aktuelnih i budućih problema. Primer: teza da ne možemo da primimo sve paćenike ovog sveta u osnovi je zla i nosi u sebi netrpeljivost prema, ali ta teza je istovremeno i istinita i morala bi da podstakne na zdravu diskusiju o tome kako će izgledati dugoročna pomoć izbeglicama… Ali, o tome vlada ćutanje i to podjednako u redovima mrzitelja i kritičara kao i predstavnika kulture dobrodošlice. Umesto toga, svi se ograničavaju samo na – opravdanu i neophodnu – osudu desničarskog moba.“

„S jedne strane: užasni neonacisti i ološ koji ih sledi – oni nisu u pravu samo zato što su na odvratan način ksenofobični, već i zato što – još odvratnije – napadaju pogođene ljude, umesto da se obrate političarima i odgovornima kada opaze probleme. Nepodnošljivo! S druge strane: predstavnici (često samo verbalne) kulture dobrodošlice, koji uporno izbegavaju da se pozabave odgovorom na pitanje o granicama doseljavanja – numeričkim, finansijskim, pa i kulturnim. Oni koji to ne vide su, blago rečeno, naivni… I kada sada gospođa Merkel - koja je dosad radila ono što uvek radi: čekala da vidi kako će se vetar okrenuti – uzme stvari u svoje ruke, postajem još nervozniji, jer ako pogledamo kako su se do sada završavale stvari koje je ona uzimala u svoje ruke, to je u pravilu uvek bio samo prvoklasan - pogreb“.

Autor se nadalje zalaže da se konstatuju neke stvari bez kojih ne može biti suštinski korisne rasprave o problemu sa izbeglicama: 1) svako ko beži, ima za to žestoko neprijatne razloge; 2) zbog toga metoda zastrašivanja ne funkcioniše; 3) mi proizvodimo krijumčarski biznis (jer nemamo regulisan prihvat izbeglica); 4) političko negiranje problema je jačanje tog problema; 5) i mi smo stvorili razloge za izbeglištvo; 6) i za nas i za izbeglice su potrebni gigantski programi gradnje stanova; 7) treba rešiti infrastrukturna pitanja; 8) finansiranje svega treba da obezbedi i federacija (a ne samo savezne pokrajine); 9) socijalna Evropa nam je potrebna – i zbog izbeglica; 10) potrebno je utvrditi gde su nam granice opterećenja. – Bez ovako razrađenog koncepta, po mišljenju autora, neće biti ni rešenja krize sa izbeglicama.