Islam – religija koja zagovara nasilje?

U napadima u Parizu i Briselu teroristi su, u ime islama, proizvoljno ubijali nedužne ljude. Njihov varvarski čin diskreditovao je i islam – veliku svetsku religiju. Džihadisti se stalno pozivaju na islam i ubijanja pravdaju ukazujući na Kuran. Za ostatak od 98 odsto umerenih i mirnih muslimana, od ukupno 1,6 milijardi pripadnika te religije na svetu, to ima katastrofalne posledice, jer je njihova vera generalno pod sumnjom da je neodvojiva od nasilja.

Kritičari islama i veći deo zapadne javnosti daju islamu principijelno ratni karakter. Pri tome oni upućuju na delove Kurana, odnosno sure 2 i 191 ili 4 i 89, koje pozivaju na ubijanje bezbožnika.

Stvari međutim nisu baš tako jednostavne. Među teolozima nije sporna teza po kojoj islam i Kuran ne veličaju silu i ne legitimišu nasilje više od Biblije. Tomas Folk, ekspert za islam pri nemačkoj fondaciji „Konrad Adenauer“ kaže da „judaizam i hrišćanstvo takođe poznaju takve pasuse u tekstovima“. Spisi sve tri monoteističke religije sadrže delove koji su zbunjujući za današnje čitaoce, jer veličaju nasilje, sadrže stavove superiornosti u odnosu na druge religije i imaju neprijateljski i potčinjavajući odnos prema ženama. Zato je za ljude odlučujuće na koji način se odnose prema takvim tekstovima.

Ukazivanje na problematične stihove u Kuranu ne može da služi kao objašnjenje zbog čega se mladi ljudi u nasilničkom zanosu tokom napada u Siriji, Iraku ili Briselu, pozivaju na islam. Rečenice koje pozivaju na nasilje i koji su već 1.400 godina zapisane u Kuranu, u prošlosti nisu vodili ka terorizmu à la Daesh (IS). Zašto je to međutim danas slučaj?

Istorijski kontekst

Bekim Agai, profesor kulture i sociologije islama na Gete-institutu u Frankfurtu naglašava da je Kuran nastao u potpuno drugačijim istorijskim okolnostima od današnjih. „U to vreme je rat između plemena, naroda i između bogatih bio normalan modus. Religija je imala upliva u sve životne oblasti, tako da su država, društvo, rat i mir tada morali da budu objašnjeni verom. Kuran daje uputstva kako za rat, tako i za mir, i na duhovnim vođama i učenjacima je bilo da tumače i interpretiraju Kuran u datoj situaciji.“ Bekim Agai ističe da je tada međutim bilo potpuno jasno da država, a ne muslimani-pojedinci odlučuju o legitimnosti ili nelegitimnosti nasilja. „Od samih početaka muslimani su imali negativna iskustva kada su pojedinci uzimali silu u svoje ruke“, kaže profesor islama na Gete-institutu u Frankfurtu.

Često protivrečni zapisi u Kuranu u pogledu rata i mira odavno su postali predmet debata i diskusija, koje pune cele biblioteke. U tome muslimani imaju dugu tradiciju. „Islamska tradicija je rano počela da pravi razlike između istorijskog konteksta tekstova u Kuranu i društvene stvarnosti“, ističe Bekim Agai. Cilj je bio da se delovi Kurana tumače u sadašnjem kontekstu i napravi jasna razlika između legitimnog i nelegitimnog posezanja za silom, dakle između opravdanog i neopravdanog nasilja. Uzimati citate zdravo za gotovo bez stavljanja u istorijski kontekst kada su nastali, strano je takvoj tradiciji, zaključuje Bekim Agai.

Na taj način su protivrečne sure mogle da se izbalansiraju, tako da one uglavnom nisu mogle da budu shvaćene i protumačene kao poziv pojedincu na nasilje.

Verske analfabete postaju džihadisti

Danas su političke i kulturološke okolnosti sasvim drugačije. U vreme globalizacije i „moderne“, ekstremisti vade iz konteksta problematične delove. Njihovo uvezivanje u dosadašnju tradiciju arapskog sveta, u kojoj je za tumačenje bio nadležan duhovni vođa, sada se izgubilo. Atentatori-džihadisti su od te tradicije potpuno odvojeni. To su međutim najčešće religiozne analfabete, jer oni koji imaju iza sebe višegodišnje studiranje Kurana, ne ubijaju.

Fenomen islamskog terorizma je moderan, mada oni svoje nasilje i zločine često znaju da insceniraju na arhaičan način. Kada se „samozvani i samoautorizovani džihadisti“ pozivaju na Kuran, onda je to za frankfurtskog eksperta za islam Bekima Agaija jedan oblik samotumačenja i samoprisvajanja interpretacije sura iz Kurana, čija je interpretacija inače potpadala pod kontrolu i nadzor islamskih učenjaka, duhovnih vođa i samih država.“

Tome bi trebalo dodati i to da je pod uticajem snažnih napetosti u islamskom svetu, od Sirije do Egipta, od Jemena do Maroka došlo do politizacije vere. Visoki predstavnici sunitskog islama kao na Al Azharu u Kairu distanciraju se doduše od terora, ali nemaju ni moralnu snagu, niti dovoljno kompetentnosti za obračun sa ispolitizovanom religijom. Moralno su se diskvalifikovali, jer nisu nijednom rečju pomenuli zakazivanje političke garniture u njihovoj zemlji. Učenjaci i duhovne vođe sunitskog islama nisu svoju veru jasno razgraničili od zloupotreba ekstremista“, smatra Tomas Folk. „Samo kritičan odnos prema sopstvenoj tradiciji tumačenja osetljivih delova Kurana tu može nešto ozbiljno da promeni. Ali onaj ko se čak i odvaži na to, vrlo brzo se proglašava jeretikom. Za narod je to veliki problem.

Kritički odnos

Problematične delove teksta nije dovoljno ignorisati po samoubeđenju – kao što to radi većina muslimana za koje je vera baza za mirno i konstruktivno oblikovanje života. „Muslimani bi trebalo kritično da se suoče sa svojom svetom knjigom“, sa delovima Kurana koji se navodno ne mogu dovoditi u pitanje, smatra ekspert fondacije „Konrad-Adenauer“ Tomas Folk. Međutim, u arapskom svetu za to nedostaju potrebne intelektualne slobode. Ali istorijski kritično čitanje Kurana ne podrazumeva se samo po sebi ni u evropskoj dijaspori, a jedino stručno, teološko suočavanje sa zbunjujućim pasusima u Kuranu, može da doprinese marginalizaciji tumačenja koja vode u radikalni islam.