Iranske izbeglice zalutale u Beogradu
14. april 2018.
Poslednje četiri noći spavao je u jednom parku, u Beogradu - 3700 kilometara od svoje kuće. Raduje se što će uskoro barem imati krov nad glavom, u jednom izbegličkom centru. Njegovo je ime Araš. „Rođen sam i odrastao sam u Teheranu, isto kao i moji prijatelji.“ Araš i njegova četiri mlađa prijatelja su u Beograd stigli pre nekoliko dana. „Mi smo odlučili da napustimo Iran i prvo smo otišli u Tursku. Odatle smo nastavili dalje do Srbije, jer je tako lakše do Evropske Unije."
Građani Irana mogu da putuju bez vize u Tursku, a od novembra 2017. i u Srbiju. Objašnjenje srpskih vlasti: radi podsticaja turizma i dolaska investitora iz Irana.
Nove mogućnosti putovanja
I zaista, sve više Iranaca je oduševljeno novom mogućnošću putovanja. Veliku zaslugu u tome ima Rozbeh Rozbahani. Ovaj poznati iranski fotograf putovao je prošle jeseni po Srbiji i na društvenim mrežama delio slike „netaknutih lepota jugoistočne Evrope“. Njemu najdražu fotografiju iz te serije, koja je ujedno imala i najveći uspeh, snimio je njegov prijatelj: jedna starija žena je spontano zagrlila i poljubila Rozbahanija, jer ju je on podsetio na sina poginulog u ratu.
„Srbija je trenutno vrlo popularna kao putnička destinacija“, kaže Somajeh, mlada žena u turističkoj agenciji u elitnom kvartu Teherana. „Naše mušterije dolaze sa različitih strana, iz Tajlanda, Dubaija, Indije, Kine. Raduju se što sada bez vize mogu u jugoistočnu Evropu.“ Međutim, ti radoznali i putovanjima skloni Iranci, deo su jednog relativno tankog sloja imućnih koji sebi mogu da priušte izlete u (za njih) egzotične krajeve. Araš i njegovi prijatelji ne spadaju u tu grupu.
U potrazi za nekim boljim životom
Jaz između siromašnih i bogatih je u Iranu ogroman. Stopa nezaposlenosti iznosi, prema navodima Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) više od 12 posto, a procenjuje se da je nezaposlenost mladih najmanje dvostruko viša. Privredno, socijalno i političko nezadovoljstvo je veliko, posebno među mladima. Araš i njegovi prijatelji Afšin, Mehran i Said kažu i da im je u Iranu život „nekako bio u opasnosti“.
Afšin se predstavlja kao pripadnik zajednice Gonabadi derviša, što znači da je pripadnik jedne verske manjine. Oni su u Iranu izloženi pritiscima i diskriminaciji, često ne smeju čak ni da studiraju. „Moj je život u opasnosti, morao sam da napustim zemlju“, tvrdi Afšin. A njegov prijatelj Said za sebe kaže: „Svi znaju kako mi u Iranu živimo. Nema slobode. Zbog jednog pirsinga hteli su da mi odseku uvo. Za mene tamo nema budućnosti.“ Ti mladići žele samo jedno - neki normalan, bolji život, van svoje domovine.
„Javna je tajna, da u ovom parku i u okolnim ulicama ima puno krijumčara ljudi“, kaže Stevan Tatalović iz beogradske humanitarne organizacije „Info Park“ koja pomaže migrantima da nekako dođu do zemalja na severu Evrope. Prema informacijama „Info Parka“ od uvođenja bezviznog režima u Srbiju je došlo oko 6000 iranskih „turista“. Međutim, veliki broj njih uopšte nema nameru da se vrati u domovinu.
U slepoj ulici
„Oni dolaze kao turisti i onda pokušavaju da uspostave kontakt sa krijumčarima ljudi, koji bi ih odveli do njihovog konačnog cilja“, kaže Tatalović. No taj plan nije uvijek uspešan. Broj državljana Irana koji u Srbiji mesečno podnose zahtev za azil je od novembra 2017 u stalnom porastu: sa tadašnjih 290 do 431 osobe u martu ove godine. Među tim potražiocima azila su i Araš i njegovi prijatelji. Zbog toga su sada izbegličkom centru - u Preševu.
„Ovi judi iz Irana malo znaju o Srbiji. Jedino što svi znaju je da im nije potrebna viza“ kaže Stevan Tatalović. „A uz to su i vrlo dobro informisani kako se moraju predstaviti, da bi dobili azil. Najčešće govore o političkom progonu ili ugroženosti zbog pripadnosti određenoj verskoj grupi. A tu su i LGBTQ osobe. Ali, kada ih malo detaljnije pitate, mnogi od njih ne uspevaju da verodostojno predstave svoju ugroženost. To je jedan od razloga zbog kojih se većina tih zahteva za azila odbija“, objašnjava Stevan Tatalović.