„Sve je dobro, samo nek’ odu“
14. jul 2017.
Navika na „njih“, o kojoj rezignirano govori jedan šidski taksista dok pomaže izbegličkoj porodici da spakuje stvari u kola, usledila je tek nakon što je jedan broj izbeglica izmešten iz prihvatnog centra kod šidske železničke stanice. Otada je, kažu meštani, i manje izbeglica, i manje problema. „Ipak je trebalo da odu, ne znam zbog čega. Nisu oni meni teški, nisu mi smetali, ali mnogo ih je bilo“, priča jedna starija Šiđanka. „Dođemo mi bakutaneri i tražimo mesto da sednemo u parku, a Sirijci sede i šta ćemo onda s njima. Samo mi je žao što ih Evropa ne primi tamo kuda su krenuli. Prvo su im dali volju, pa ih onda stopirali. Ali dobro je sad, sve je dobro, samo nek odu tamo gde su pošli. Svi, ne jedno samo – svi.“
Problem nisu ni pravili oni koji su u prihvatnim centrima, već oni van njih, dodaje jedan taksista na stanici u centru. Naglašava da izbeglice i migrante ne vozi iz principa. „Ne možeš ništa u bašti imati, sve pokidaše – i zeleno i zrelo. Uništiše. Evo primer: ovaj što ima plastenike – lubenice su mu iskidali. Uzmu, pa šutiraju lubenice. Sve živo su mu uništili i to niko neće da dođe da vidi. Prinuđeni smo da ćutimo i trpimo. Da se bijem s njima, ne pada mi na pamet. Ja jednostavno neću ni da komuniciram s njima, neću da imam posla s njima uopšte. Ne trebaju mi ni blizu mene“, priča taksista revoltirano.
„Bilo nam je jako neprijatno“
Osim na krađe po voćnjacima i baštama, Šiđani se žale i na krađe po radnjama. Jedna od prodavačica nam opisuje kako su njenom zetu ukrali duks iz butika, a kad ih je uhvatio, dobio je samo jedno ’Izvini’. „Potpisivali smo se da se isele. Žao nam je tih ljudi, ali među njima ima svakakvih. Više ih je bilo problematičnih. Bahati su i bilo nam je jako neprijatno. Puštam ih da uđu u butik, ali moraš da ih gledaš, da si oprezan. I mirisi ti njihovi su nam... Ali moramo da ćutimo i trpimo, jer oni su ljudi i moraš se ljudski ophoditi prema njima“, priča prodavačica.
Tokom zime, međutim, pojedini vlasnici butika nisu ih puštali ni da uđu. Plašili su se, kažu, vaški, ali i smanjenog prometa. Posle njih, dodaju, niko nije hteo da proba stvari. S novinarima o tome samo retki pristaju da govore. Na pomen izbeglica samo se namršte ili uplašeno pobegnu. U grupi na Fejsbuku, ipak, vrlo otvoreno izražavaju netrpeljivost: i prema izbeglicama, i prema opštinskim vlastima. A sebe nazivaju taocima krize. „Ljudi se najčešće plaše, jer kad ih vide u grupama, ne znaju kako će da reaguju. Moje iskustvo pokazuje da su miroljubivi, ali ljudi ih ne poznaju, ne znaju im namere. Postoji jezička barijera i onda ta neizvesnost budi strah kod lokalnog stanovništva, iako je broj incidenata realno mali u odnosu na broj ljudi koji boravi u Šidu“, objašnjava za DW Vladimir Šulović, koordinator Prihvatnog centra „Principovac“.
U kampu i po deset meseci
U Šidu trenutno boravi oko 1.300 izbeglica i migranata, od čega je oko 800 smešteno u Prihvatnom centru „Adaševci“, a oko 300 u Prihvatnom centru „Principovac“. Najviše ih dolazi iz Avganistana i Pakistana, a vreme boravka produženo je sa oko dva meseca, koliko su se zadržavali na početku krize, do deset meseci, koliko pojedine porodice već borave u Principovcu. „Zastoj je nastao zatvaranjem ’balkanske rute’ i hrvatske i mađarske granice. Broj ljudi koji je prelazio granicu s trideset je spao na deset ljudi dnevno – po pet na dva granična prelaza. To je u odnosu na broj ljudi koji se nalazi u zemlji vrlo simbolično“, priča Šulović.
U napuštenoj bolnici u Principovcu adaptiranoj za smeštaj izbeglica, porodice su raspoređene po sobama, dok su samci smešteni u velikim šatorima. Obezbeđen im je smeštaj, obrok, ambulanta, ali i radionice – što za decu, što za odrasle. „Za starije je tu računarski centar gde mogu da gledaju filmove i komunciraju s rodbinom i prijateljima preko interneta. A takozvanim samcima je ipak najinteresantnije dvorište i sportske aktivnosti, kriket i odbojka“, kaže Šolović.
Jednu od radionica održao je i dvadesettrogodišnji Haki iz Sirije. Na put je krenuo kako bi mogao slobodno da slika i da se usavršava. Cilj mu je Nemačka, gde se već nalaze njegova braća. On je oslikao i nekoliko zidova u prihvatnom centru, a jedna od slika je ujedno i reklama za njegovu berbenicu. Njegove usluge izbeglice u Principovcu koriste svakodnevno, a on im, osim klasičnih frizura, pravi i umetničke frizure. Razne crteže i svoje radove objavljuje na Fejsbuk-stranici.
Igre na granici
„Kamp nije dobar“, odgovara u glas grupa migranta koji su smeštaj našli u napuštenom objektu „Grafosrema“. „Hrana je loša, previše je ljudi, u šatoru je pretoplo“, priča jedan momak iz Avganistana koji u Srbiji boravi već godinu dana. Sa još tridesetak, uglavnom mlađih momaka, zauzeli su prostor nekadašnjeg uspešnog izdavačkog preduzeća na ulasku u Šid i među ruševinama razapeli šatore, ćebad i stvari. Tu spavaju, tu kuvaju i jedu. Tu peru garderobu i šire je između stubova. Tu im humanitarne organizacije povremeno donose hranu, vodu i sredstva za ličnu higijenu. Međutim, dolaze samo do kapije, jer je „Grafosrem“ privatan posed, pa dalje ne mogu.
Momci s kojima smo razgovarali pokazuju nam ruke otečene od ujeda insekata i rane koje su zadobili bežeći od policije kroz šiblje. Žale se na umor, ali ne i na lokalno stanovništvo. Sećaju se samo jednog problema, kada je u „Grafosrem“ upala naoružana grupa mladića s noževima i pištoljima i napala ih. Razbežali su se, a policija je grupu uhapsila.
Po takvim skrovištima van kampa ostalo ih je stotinak, kaže Šolović. Među njima su i oni koji su, nakon zatvaranja prihvatnog centra kod železničke stanice, izabrali da ostanu pod vedrim nebom. „Politika Komesarijata bila je da se prvo popunjavaju centri u kojima ima veći broj slobodnih mesta, kao što su Kikinda ili Obrenovac. Ali to im nije odgovaralo. Šid je granična opština i to im odgovara zbog kontakta s krijumačarima i organizacijom daljeg puta“, priča Šolović.
Granicu pokušavaju da pređu i po dvadeset puta – sve dok ne uspeju. Ali, kažu, sve je teže. „Tri puta sam pokušao da pređem granicu. Mađarska policija bila je veoma opasna i nasilna“, priča jedan od njih. Drugi dodaje da ga je mađarska policija tukla, a njegovom prijatelju slomila prste. Sada pokušavaju da pređu granicu s Hrvatskom – gotovo svakodnevno.
„Drugi izbor nemamo. Ovde policija dolazi nekoliko puta nedeljno, Uhvate nas dok spavamo i šalju u Preševo, a odakle nas deportuju u Makedoniju“, priča jedan od migranata. Pokazuju nam stvari koje su ostale iza onih koji su vraćeni za Preševo: isprevrtani šatori, vreće za spavanje, razbacane stvari i ostaci od ručka. „Samo su ih odveli, ništa nisu mogli da ponesu sa sobom. Mi to ne diramo, možda se vrate“, kaže jedan od njih. A drugi dodaje:. „Jedan momak kog su poslali u Preševo, vratio se ovamo za 300 evra. To je veliki novac za izbeglice. Mi smo veoma siromašni. Čemu to? Svakog dana policija dolazi i izbeglice beže od njih. Zašto to? Izbeglice nisu za rat i nasilje, zašto to rade“, pita se Avganistanac.
Večeras će, kaže, policija ponovo da dođe. Zato planira još jednom da pokuša da pređe. Šta ako ne uspe, pitamo. „Nema odustajanja.“