HPC – provokacija bez hrišćanskih temelja

Desni radikali i takozvana Hrvatska pravoslavna crkva (HPC) su na zagrebačkom Cvjetnom trgu, nedaleko od hrama Srpske pravoslavne crkve (SPC), organizovali su osvećenje vode povodom crkvenog praznika Bogojavljenja. Za tu priliku „uvezli“ su i vrhovnog sveštenika iz Bugarske, pa još jednom optužili SPC za četništvo i najavili – napad. Osnivači i pobornici – redom katolici – tvrde da predstavljaju gotovo 17.000 ljudi koji su se na spisku stanovništva izjasnili kao Hrvati i pravoslavci, te traže od države da ih pod hitno prizna kao versku zajednicu. Uprkos pričama o velikom broju pravoslavnih vernika, okupljenih je bilo samo 15 ili 50 – u zavisnosti od toga kojem mediju ćete verovati.

Iako je proces organizovanja hrvatskog pravoslavlja počeo još davno pre, Hrvatska pravoslavna crkva kao uređena organizacija i prvi put pod tim imenom, stvorena je 1942. godine. Reč je, kako u razgovoru za DW podseća istoričar dr Goran Hutinec, o pokušaju da se Nezavisna država Hrvatska (NDH) održi na vlasti i da se njena politika ublaži – posebno kada je reč o progonu Srba.

„Nije to jedina politika koja je tada začeta. Uz taj pokušaj pacifikacije pravoslavnog stanovništva, vezan je čitav niz kadrovskih rokada, uklanjanja najokorelijih zločinaca ustaškog režima, što nije do kraja sprovedeno. To bi trebalo posmatrati i u svetlu pokušaja nuđenja formalne demokratije, kroz obnavljanje Sabora. Osnivanje HPC najavio je poglavnik Ante Pavelić, upravo na zasjedanju Sabora koji, isto kao i HPC, ima formu koja aludira na nekakva srećnija vremena, ali je u praksi podređen interesima režima i osobno Paveliću.“

Pavelić je strahovao od smene

Hutinec kaže da je sam Pavelić u pojedinim fazama bio zabrinut da će biti zamenjen, a poruku o zamenjivosti slale su mu nemačke okupacione vlasti po civilnoj i vojnoj liniji. „Progoni Srba bili su velika smetnja nemačkim okupacionim formacijama, pogotovo onoj uspostavljenoj u Srbiji. Sugerisali su mu da će, ako do promene ne dođe, potražiti druge alternative, a njih je stvarno i bilo u NDH.“

HPC je skončala kao i ustaški režim, od kojeg je bila neodvojiva. „Već je na kraju rata imovina Srpske pravoslavne crkve (SPC) koja je prepuštena HPC – vraćena, da bi kasnije bila nacionalizovana. Komunističke vlasti su kler HPC smatrale delom kolaboracionog sistema i tako je i kažnjen. Najznačajniji pripadnici HPC, poput mitropolita Germogena, javno su osuđeni i pogubljeni.“

To pak, tvrdi istoričar, treba posmatrati u širem kontekstu odnosa komunista s verskim zajednicama. „Vidljiva je kumulativna krivica. Što je više elemenata koji su osobu vezivali uz propali sistem i pokazivali da bi ona u budućnosti mogla da bude problem, to je obračun bio strožiji. Ako je neko bio folksdojčer i istovremeno sveštenik neke crkve, to je uvek rezultiralo težim kaznama. Najteže kazne i javni obračuni bili su rezervisani za one koji su nastupali u korist ustaškog režima. Germogen je nastupao na javnim proslavama zajedno sa pripadnicima drugih verskih zajednica. Obračunavalo se i sa svima onima koje su nazivali ’bele snage’, pa je Germogenu otežavajuća okolnost bila i činjenica da je etnički Rus – izbeglica.“

Pokrštavanja – spas i zločin

Hutinec, između ostalog, objašnjava da su u trenutku osnivanja HPC, pokrštavanja pravoslavaca uzela maha. Počela su kao pojedinačni pokušaji spasavanja ljudi, a završila kao deo zvaničnog odnosa NDH prema Srbima. „Posebno krajem 1941. godine, kada su ustanci u krajevima sa srpskim stanovništvom pokazali da proterivanja i masovna ubijanja neće uroditi plodom. Zbog toga je HPC imala manji broj potencijalnih vernika, nego na početku NDH.“

Za Katoličku crkvu su pokrštavanja bila teološki, ali i politički problem, s obzirom na to da joj je to stavljano na teret nakon završetka rata kao posebno težak oblik saradnje s ustaškim režimom. U praksi je pokrštavanje moglo da znači i spas. Sveštenstvo se različito postavljalo prema pokrštenima – jedni su ih i dalje smatrali privremeno pokrštenim pravoslavcima i nisu ih forsirali da zaista praktikuju katoličanstvo, dok su se neki drugi sveštenici katoličanstvo postavljali kao uslov za pomoć koju je Crkva tada delila. „Teško je razaznati zvanični stav Crkve, raspad nadležnosti bio je vidljiv. Svaki biskup bio je prepušten sam sebi. Nakon rata su sve te konverzije poništene.“

Imovina Srpske pravoslavne crkve bila je važan faktor u projektima ustaškog režima, napominje Hutinec. Ne čudi zato što reanimatori HPC danas tvrde da polažu pravo na imovinu SPC. „Bojim se da ovo nije verska priča. Poput rehabilitacije pozdrava ’za dom spremni’ kroz obeležja HOS-a („Hrvatske obrambene snage“), i tu je reč o taktici mišijih ugriza kojima se malo po malo pokušava da se ustaškom režimu dâ neki prihvatljiv sjaj, a što je samo deo šireg plana njegove rehabilitacije. To je uzelo dosta maha, ali je neprihvatljivo s pozicije nekoga ko se bavio s tim periodom. To u Evropi 21. veka može da rezultira tragedijom.“

Što se formalnog oživljavanja HPC tiče, istoričar Hutinec strahuje da bi Ministarstvo uprave, zaduženo za upis verskih zajednica u evidenciju, moglo da ima razumevanja za inicijatore: „Bojim se da uz dobru volju na toj instanci, takvi pokušaji mogu da imaju uspeha.“

Može li danas da postoji HPC?

Da li je pečat NDH stvarna i moralna prepreka za osnivanje HPC u 2017 godini? Nije – ako je po sociologu religije dr Ivanu Markešiću – jer bi istim metrom mogla da se meri i hrvatska valuta kuna, koja je takođe bila platežno sredstva u NDH, a vraćena je u upotrebu 1994. godine.

„Načelno gledano, ako postoje Hrvati pravoslavne vere koji žele svoju nacionalnu pravoslavnu crkvu, bilo bi normalno da ta inicijativa, prema zakonu, postoji kao udruženje pet godina, ako ih ima najmanje 500 i ako stvarno deluju. U tom vremenu, oni mogu da školuju kadar na bilo kom pravoslavnom fakultetu. Crkva mora da ima svoj nauk, knjige, sveštenstvo, hijerarhiju.“

Tada ne bi bilo razloga da se takva crkva ne registruje, smatra Markešić i dodaje: „Popis stanovništva iz 2011. godine pokazao je da je skoro 17.000 ljudi reklo da su Hrvati koji praktikuju pravoslavnu veru. Ali problem je u samom obrascu za popis. Moguće je da su to politički Hrvati, a da su ostali i dalje pripadnici SPC. Niko ih nije pitao kojoj crkvi pripadaju. U datim okolnostima, najlakše je izjasniti se kao politički Hrvat – iz mešanog braka ili oportunizma – koji iskazuje pravoslavnu veru.“

„Crkva“ zasnovana na mržnji

U Hrvatskoj sa 4,5 miliona stanovnika, sve pravoslavne crkve su crkve nacionalnih manjina, kaže Markešić. On ukazuje na nepoverenje javnosti prema inicijativama koje danas pokušavaju da uspostave HPC. „Jer ti ljudi koji to pokušavaju, ne pokazuju temeljne vrednosti hrišćanstva: ljubav prema drugome, solidarnost, prihvatanje drugih… Oni pokušavaju da stvore nešto što će biti suprotno SPC. Crkva bi trebalo da se pokreće u dobroj nameri i da bude stvarana na temeljima Hristovog jevanđelja.“

Markšić tako potvrđuje da je reč o provokaciji u kojoj inicijativu za osnivanje HPC daju katolici koji dolaze s neprimerenim iskazima prema ljudima iz drugih religijskih zajednica i svetonazora – posebno kada se radi o Srbima, vernicima Srpske pravoslavne crkve. „SPC je autohtona crkva kao i, recimo, dve jevrejske zajednice u Hrvatskoj. To su ljudi koji su tu, dugo žive ovde, ispovedaju svoju veru. To nije osvajačka crkva. Imate Hrvate koji pripadaju SPC. Zašto ne bi bilo i Srba koji su katolici? Nažalost, ovde, ako si Hrvat, moraš da budeš katolik. Ako si protestant, onda nešto nije u redu s tvojim hrvatstvom. Ako si ateista, onda si jugonostalgičar. Ali možeš da budeš lopov koliko god hoćeš. Srbi pravoslavci su vekovima tu i osnivali su svoje crkve. To je nacionalna crkva koju utemeljuju ljudi određene nacionalnosti, kako bi mogli iskazati svoj religijski identitet.“

Novi zakon u pripremi

Može li HPC da razbaštini SPC, što je i izrečeno kao namera osnivača? „To je suludo. Pitanje je koliko su ti ljudi uopće hrišćani. Zašto bih ja vama stvarao nešto, ako vi to nećete?“ S nekim drugim osnivačima, možda bi novi HPC imao izgleda, pa makar i da, kao i danas, uveze glavnog sveštenika iz Bugarske. „Imamo i Hrvatsku starokatoličku crkvu koja takođe ima biskupe iz inostranstva. Predsednik sinodalnog veća je rektor Univerziteta u Zagrebu Damir Boras. Uvek ima načina kako nešto da se ostvari. Ali to je Crkva koja deluje na području Republike Hrvatske, sklopila je ugovore s vladom i tu nema nikakvih problema. Ne bi bilo problema ni sa HPC, kada bi se išlo s iskrenim hrišćanskim namerama očuvanja hrvatske ortodoksije – da budu udruženje, da pošalju mlade momke da se školuju, traže lokacije za izgradnju svoje crkve…“

Za nekoliko neuspešnih reanimiranja HPC najviše su optuživani država i kruta pravila za registraciju verskih zajednica. Da li bi ih trebalo liberalizovati? „Naravno“, odgovora Markešić i dodaje: „Ali i vaša redakcija ima određena pravila. Istina, broj od 500 vernika koji bi trebalo da deluju određeno vreme, da budu tradicionalni i autohtoni, jeste veliki. Ipak, napravljen je ustupak kada se formirala nova jevrejska zajednica Bet Israel. Na promeni postojećih zakona radi se već duže vreme. Trebalo bi videti kako da se to promeni u novim okolnostima i migracionim procesima. Ako izbeglice žele da iskazuju pripadnost recimo Jermenskoj crkvi, trebalo bi videti kako to da se uredi i omogućiti da stotinak ljudi imaju registrovanu versku zajednicu.“