Hleba i hapšenja
2. februar 2019.„Već sledeće godine će doći vreme da se SNS bavi mangupima u svojim redovima. Neko od tih ljudi koji sada dolaze na vlast biće uhvaćen sa rukama u medu, to je neminovno. Jer što uzimate veći komad vlasti, veća je šansa da se to desi.“
To su reči Dragana Bujoševića, sadašnjeg direktora RTS, iz oktobra 2013. godine. Tako je taj novinar tada za DW govorio povodom pet godina Srpske napredne stranke. Ali u narednih pet godina su mnogi „hvatani sa rukama u medu“, ali „mangupi u sopstvenim redovima“ i dalje su čuvani kao malo vode na dlanu, kao da, ako padne jedan, padaju svi poput domina.
Bilo je, doduše, „mangupa“ iz trećeg ili četvrtog ešalona vlasti koji su pušteni niz vodu. Poslednji primer je hapšenje Dragoljuba Simonovića, predsednika beogradske opštine Grocka i ranijeg generalnog direktora Železnica Srbije gde je, prema pisanju medija, izazvao niz afera za koje nije odgovarao. Ali sada je pao, optužen da je naručio podmetanje požara u automobil lokalnog novinara Milana Jovanovića, obećavajući organizatoru i izvršiocima 1.500 evra za to nedelo.
Impresioniranje javnosti
„Kad je u pitanju korupcija – a dosta toga je dokumentovano – imaju osećaj da ne moraju da reaguju, bez obzira koliko je korupcija velika. Međutim slučajevi koji se tiču fizičkog nasilja su dramatični i ponekad vode do hapšenja. Čini mi se da se vlast više plaši takvih stvari, pa tu hapsi i neke ljude koji su povezani sa njima“, smatra Stevan Dojčinović, glavni urednik Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK).
Uostalom, i na nedavnoj diskusiji o medijima u Davosu gde je učestvovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić bilo je reči o slučaju iz Grocke u kojem su pomenuti novinar i njegova supruga umalo izgubili glave. Vučić je tu gradio sebe čovekom blagonaklonim prema slobodi medija i obećao da će učiniti sve kako bi slučaj bio razjašnjen.
Na konferenciji za štampu je, objavljujući da je Simonović uhapšen, teškim glasom podvukao da je u pitanju viđeni funkcioner SNS. „Partijska knjižica nikog neće sačuvati od odgovornosti“, rekao je Vučić.
„Takva hapšenja služe da se ostavi utisak da se nešto radi, da se impresionira javnost“, kaže Dojčinović za DW. „Međutim, priča tek počinje posle hapšenja. A uvek se završi tako što nema većih konsekvenci, osim što osoba koja je uhapšena provede malo vremena u zatvoru.“
Čuđenje dela javnosti je izazvala kvalifikacija dela koje je, u tumačenju Tužilaštva, „izazivanje opšte opasnosti“, a ne pokušaj ubistva. Tako su dva Molotovljeva koktela usred noći bačena u automobil koji je bio u garaži, dok ljudi spavaju par metara dalje, čini se, kvalifikovana najblaže moguće. Prema objašnjenju zamenika javnog republičkog tužioca Branka Stamenkovića, za pokušaj ubistva mora se utvrditi namera.
„To ukazuje da idu ka tome da priča prođe što blaže. A da bi prošla, prvo treba da se podigne optužnica, pa da prođe jedan sud, žalbe, apelacije, a svaki korak može da sruši celu priču. U Srbiji je najviše takvih politički kalkulisanih optužnica koje imaju najmanje snage da prođu na sudu“, kaže o tome Dojčinović.
Sjećaš li se Miškovića?
Prema mišljenju kritičara vlasti, ne može biti ni govora o obračunu sa mangupima u sopstvenim redovima. Podseća se da su se ministri Siniša Mali i Aleksandar Vulin olako izvukli iz afera sa kupovinom stanova, da se nelegalni objekti funkcionera i ljudi bliskih režimu ne ruše, da su tenderi poput onog za nabavku novogodišnjeg osvetljenja u Beogradu izrazito sumnjivi, kao i poslovi sa poljoprivrednim zemljištem i kupovinom medija.
Pri tome je Vučić paradno preuzeo vlast jašući upravo na priči o borbi protiv kriminala i korupcije. Posebno se pozivao na „24 sporne privatizacije“ iz postpetooktobarskog vremena – kada je, nota bene, njegov bliski saradnik Siniša Mali bio baš u ministarstvu te agenciji zaduženim za privatizacije. Kako je krajem prošle godine utvrdio Centar za istraživačko novinarstvo, dvanaest tih privatizacija pravosuđe nije ni dotaklo, a ukupno su bile osuđene dve osobe.
Simbol Vučićeve rešenosti trebalo je da bude Miroslav Mišković, kapitalac uhapšen još u decembru 2012, dugo zazivan kao izvor svih zala u Srbiji. Apelacioni sud poništio je osuđujuću presudu zbog navodnog pomaganja u utaji poreza, i novo suđenje se sada privodi kraju.
Režim je „kombinacija jednog autoritarnog vođe, mafije s kojom su povezani on i njegovi bliski ljudi, i bogatih oligarha koje je disciplinovao onog trenutka kada je jednoga od njih poslao u zatvor“, rekao je nedavno u intervjuu za DW sociolog Jovo Bakić.
No gromopucatelna hapšenja i hronične najave obračuna sa kriminalom i korupcijom su, tvrde sagovornici DW, usmereni pre svega na javno mnjenje. Poslednja epizoda od četvrtka jeste najava ministra policije Nebojše Stefanovića da će se u Beogradu u naredne dve godine postaviti hiljadu kamera „čime će se smanjiti broj izvršenja krivičnih dela“.
„Hapšenja i medijski obračun sa kriminalcima su samo jeftin PR i dobar način da se skupljaju politički poeni, posebno pred izbore“, kaže Maja Bjeloš, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „Birači su zainteresovani za tu temu, jer je životno važna. Građani shvataju da smo svi na gubitku ukoliko cveta organizovani kriminal“, dodaje ona za DW.
Narod voli hapšenja
Recimo, istraživanje agencije Faktor plus obavljeno baš u decembru 2012, onih dana kada je jedina vest bio Mišković, pokazalo je da čak 93 odsto građana misli da je prioritet suzbijanje kriminala i korupcije. Poređenja radi, rešavanje pitanja Kosova bilo je prioritetno za 52 odsto ljudi, uključenje u EU za 42, a razvoj demokratije za tek 18 odsto. Ti procenti su se menjali, ali je kroz niz anketa do danas dokazano da je famozna borba protiv kriminala evergrin kojim se skupljaju glasovi.
„Sve je farsa“, dodaje Bjeloš. „Naravno da birači ne vide da hapšenja nemaju epilog jer svaka afera traje tri dana, a potom su ljudi sluđeni novim informacijama, aferama, proizvodnjom vikend-kriza i ratova niskog intenziteta.“
„Narod voli hapšenja, pogotovo masovna, i vlast igra na taj nagon“, navodi glavni urednik KRIK-a Dojčinović. Njegov portal je nedavno javio da je od 150 uhapšenih 11. januara u tobože „velikoj akciji protiv organizovanog kriminala“ ogromna većina već sutradan završila na slobodi „Narod kroz mejnstrim medije vidi samo čin hapšenja. Priča kako prođe suđenje i kako se optuženi puštaju na slobodu neće stići do velikog broja ljudi.“
Utiska na biračko telo Naprednjaka ne ostavljaju ni brojni dokazi o prepletenosti organizovanog kriminala i vrha vlasti. Možda jer o tome ništa nema u medijima koje prate, možda jer je privrženost stranci kupljena sitnim koristima ili strahom.
Nakon ubistva vođe navijača Aleksandra Stankovića u oktobru 2016. je Vučić po ko zna koji put najavio obračun sa mafijom. Od tada je jedino evidentirano da je ista kriminalna ekipa obezbeđivala predsedničku inauguraciju Vučića i sa njegovim sinom navijala na utakmici Svetskog fudbalskog prvenstva u Rusiji.
Ulice van potpune kontrole vlasti
Međutim, Dojčinović ukazuje da se ne može tvrditi da aktuelna vlast gospodari svim kriminalom u Srbiji. Naprotiv, tridesetak mafijaških ubistava samo u Beogradu prošle godine dokaz su za suprotnu tezu. Jer, koliko god bila upletena u mutne radnje, vlast nikako ne može imati interes da se nasilje tako očigledno preliva na ulice.
„Imamo praktično dve kriminalne struje. U javnosti je to poznato kao sukob Škaljarskog i Kavačkog klana, ali to je njih odavno preraslo jer su oba ta crnogorska klana ušla u saveze sa grupama iz srpskog podzemlja i ta dva krila se obračunavaju. Grupa oko Kavačkog klana ima dosta veza i kontakata sa vrhom vlasti, dok se država trudi da se više obračuna sa drugom grupom, ali ne uspeva“, priča Dojčinović.
Situacija je pak drukčija kada je u pitanju visoka korupcija. Jer njena bit je u prelivanju novca poreskih obveznika u privatne džepove, a sav novac poreskih obveznika – osim u jednom gradu i par opština – kontroliše upravo Srpska napredna stranka sa priključenijima. I tu se vraćamo do mangupa iz sopstvenih redova koji su do sada padali samo kada sa tihe krađe pređu na očito nasilje ili pak u okviru obračuna dvojih struja u SNS – mejnstrim struje odane Vučiću i one praktično zgažene odane Tomislavu Nikoliću.
Stevan Dojčinović kaže da postoje samo dva scenarija u kojima bi neke krupnije ribe mogle da budu puštene niz vodu: „Jedan scenario je ako Vučić baš bude morao da nekim hapšenjima impresionira nekog sa strane – kao što je recimo Milo Đukanović u Crnoj Gori uradio hapšenjem Svetozara Marovića. Drugi scenario je da se ljudi u vrhu vlasti pokače između sebe, što ne očekujem u skorije vreme.“
DW je već pisao o tri prstena moći Aleksandra Vučića gde onaj najuži čine porodica i ljudi od najvećeg poverenja. Oni mnogo znaju jedni o drugima i kao da podležu omerti, mafijaškom zakonu ćutanja. Predsednik opštine Grocka je očito daleko od tog kruga, potrošni materijal u velikoj igri.