Gospodar tri prstena

Slika prva: Aleksandar Vučić je u Mionici, otvara halu sportova koja može da primi petinu stanovnika opštine, petina je i došla, spontano kao i svuda gde se predsednik pojavi, stroj snimatelja, velike reči o većim platama i penzijama (sigurno do kraja godine), miru i stabilnosti (već su tu, ali ih treba čuvati). Velika obećanja za veliku stranačku armiju.

Slika druga: Aleksandar Vulin, ministar vojni, kaže da bi trebalo prekinuti evrointegracije ili pak poslanik Vladimir Đukanović priča da je Novak Đoković idiot jer navija za Hrvate u fudbalu. Srećom, tu je predsednik da prekori ili podvikne, da pravedničkom rukom vrati zalutale šrafove svog režima na njihovo mesto. Vatrogasac kao šef palikućama.

Slika treća: Andrej Vučić, predsednički brat, šeta se sa vojnim obezbeđenjem i upadne u tuču sa žandarmerijom, ili se pak otkriju ofšor-firme na njegovo ime, ili se šuška da u džakovima raznosi novce po Srbiji koje članovi SNS onda doniraju voljenoj stranci. Aleksandar Vučić tu dobija ospice, svako pominjanje brata je „napad na predsednika i njegovu porodicu“. Brat je tabu.

Tokom šest godina na vlasti, posebno od uklanjanja Tomislava Nikolića na lukrativno izmišljeno mesto šefa saveta za odnose sa Rusijom i Kinom te obračuna sa njegovim ljudima u stranci, Aleksandar Vučić je uspostavio tri paralelne linije vlasti pod svojom komandom. Ona, zvanična preko predsedničke ili premijerske funkcije, tu se čak i ne broji jer nije bitna. Jednako bi Vučić mogao da bude bez ikakve funkcije – nije da u svetu stabilokratija nema takvih primera.

On je najpre šef čvrste partijske strukture koja se prožima do one hale u Mionici i svakog čoveka u njoj. On je dirigent nekoj vrsti slobodnih strelaca koje je odabrao baš da prave probleme koje će onda on rešavati. On je na čelu i uskom, takoreći porodičnom krugu ljudi, u koje jedino ima poverenje i koji su vezani znanjem o najvažnijim zakulisnim poslovima.

Tata, bata i on

„Prvi krug oko njega je familija. Kuća. Mislim da se tu sve završava. Ne vidim ko bi iz stranke mogao da ima uticaj na taj krug“, kaže za DW novinar Slobodan Georgiev. „Ako bih vojnički postavio, to je generalštab. Ovi ostali su pukovnici. Visoko su u hijerarhiji, ali rade po zaduženjima, idu gde im se kaže, stavljaju glavu tamo gde drugi ne bi nogu. I nema im izlaska iz toga.“

Do javnosti tu i tamo procuri neka priča sa Vučićevom rodbinom u glavnim ulogama. Jednom je to brat Andrej koji, kako se čuje, obilazi lokalne odbore i disciplinuje neposlušne. Drugi put je – tako što Tanjug slučajno objavi fotografiju – sin Danilo koji na tribinama navija pored osuđivanih kriminalaca. Mozaik o krugu od Vučićevog poverenja je, u najboljem slučaju, prilično rupičast. Jer svako pitanje o tome seče se u korenu.

„Pokazao je da malo kome veruje van intimnog, porodičnog kruga“, kaže Georgiev. „Zato, kad god se taj krug negde pomene, ispada da se njemu napada porodica. Niko ne napada porodicu već su ti ljudi na ovaj ili onaj način uključeni u donošenje odluka koje se tiču stvari u Srbiji, a za koje nemaju mandat.“

Jasmina Lukač, urednica političke rubrike lista Danas, veruje da je Vučiću u uspostavljanju omerte – varijacije mafijaške zakletve ćutanja – odlučujuće pomoglo iskustvo iz Srpske radikalne stranke gde je kontrolisao dobar deo informacija. „Krugovi oko Borisa Tadića su recimo stalno izlazili u medije pa smo znali da je Đilas protiv Jeremića, da imaju političke ili poslovne konflikte. Radikali su međutim umeli da sve to drže daleko od očiju javnosti, a Naprednjaci to umeju još bolje.“

Priroda vlasti nije samo politika nego i veliki finansijski interes, kaže Lukač za DW. „Pretpostavljam da svi znaju mnogo jedni o drugima, da moraju biti držani blizu, zato da neko ne bi znanje upotrebio protiv drugih.“

Vlast znači – možda i u prvom redu – kontrolu javnog novca. Nju je Vučić potpuno monopolizovao, kaže Georgiev. „On i javno kaže 'ja ću dati' ili 'neću dati'. Vrlo je teško zamisliti da ti ljudi nisu direktno uključeni u sve velike nabavke i ugovore. Ne postoji nijedan posao iza kojeg ne stoji Vučić. Naravno, on ništa nije potpisao – potpisuju Zorana Mihajlović, drugi ministri, lokalne samouprave.“

Pomalo slobodni strelci

Za razliku od tajne lože koja ima nečeg masonskog u sebi – svi znaju da postoji, niko ne zna šta tačno radi – pred javnost se redovno pripuštaju kerberi sa posebnim zaduženjima. To što u Vladi već godinama prozapadna ministarka „dosovkinja“ Zorana Mihajlović sedi pored proruskog jastreba „julovca“ Aleksandra Vulina čita se kao dokaz Vučićeve catch-all taktike.

Za svakog je tu ponešto, i „budućnost naše dece“ u EU i majka Rusija, i četnici i partizani, i istorijsko pomirenje sa Albancima i lov na „Šiptare“. Koliko je u tome spontanosti? Jasmina Lukač smatra da slobodni strelci, oni koji tu i tamo štrče, rade u zadatim okvirima.

„Kao što i u pozorištu svaki glumac može da ulozi da svoj pečat, tako ni oni ne moraju za svaku sitnicu da pitaju za dozvolu, to bi fizički bilo nemoguće. Zato ponekad i nisu sigurni da su dobro odigrali, da li će dobiti aplauz ili kaznu“, kaže ona. A uloge su važne, dodaje, jer tako nastaju drame koje se mogu prodati javnosti.

Slobodan Georgiev je pak ubeđen da je i improvizacija ograničena na minimum. „Sve su to pioni koji su deo PR-plana. Izmisli se stvar, onda Vučić reaguje. Deo tog plana je i Ivica Dačić. Ne postoji način da izađu i napričaju gluposti, a da nisu pitali za dozvolu. Ili su ljudi poput Vulina izabrani jer se zna šta će zastupati. Ili kao Zorana Mihajlović za koju se čini da izleće. Ali to je sve dogovoreno, odlična organizacija.“

Stranka u stranci

Treći, najširi krug sledbenika, seže do onih 600.000 ljudi sa partijskim knjižicama. Georgiev ukazuje na ulogu Darka Glišića, predsednika Izvršnog odbora SNS, inače kuma Aleksandra Vučića. „Glišić sa svojim koordinatorima vodi vladu i Srbiju dok je Vučić odsutan. Gde god se mrdnete po Srbiji – nebitan je predsednik opštine, lokalnog odbora… samo pitaš ko je koordinator SNS za taj okrug. Oni drže pod kontrolom svu lokalnu samoupravu.“

Tu i tamo čak i sam Vučić progovori o strujama u svojoj stranci, poslednji put o podelama u niškoj SNS povodom predaje aerodroma republici. Ovih dana je najuren predsednik opštine Alibunar, donedavno naprednjak, koji tvrdi da su odbornici silom odvođeni u Beograd na „instrukcije“. U Požarevcu su nedavno neki odbornici SNS sa govornice gradske skupštine dali sebi oduška, govoreći o zavadama u stranci zbog podele plena.

Srpska napredna stranka zapravo i nije stranka, kaže Georgiev. „Tu nema autonomnog mišljenja. Svi koji su ga imali, eliminisani su. Za disciplinu je zadužen Glišić sa svojom ekipom. Recimo potpredsednici stranke ništa ne znače, ne postoje. Da li su živi ili nisu, prisutni ili nisu, nije važno.“

Jasmina Lukač primećuje da Vučićeve odluke unutar stranke, pogotovo kadriranje, nisu uvek u skladu sa njegovim željama već sa vrhunskim interesom – ostankom na vlasti. „Ako pogledate tako, on nije povukao nijedan iracionalan kadrovski potez. Uz to, izgleda poznaje javno mnjenje mnogo bolje od drugih. Recimo, za Anu Brnabić se tvrdilo da će mu narušiti rejting, ali nije.“

Dok stignemo do „običnog čoveka“, recimo onog koji autobusom ide po Srbiji da glumi narod dok se seku crvene vrpce, prošli smo već desetine hiljada manjih i većih funkcionera čiji se interes da budu deo sistema meri koristima većim od pukog zaposlenja za minimalac. „Mediji, posebno tabloidi, su tu džojstik. Ko talasa, završava na naslovnoj strani sa sve porodicom. To je menadžment straha“, dodaje Georgiev.

A onaj obični partijski svet? O tome naš sagovornik kaže: „Svi ga gledaju svakog dana. Normalan svet i ne zna da postoji nešto drugo, broja dva nema. U vestima tog čoveka ceo svet prima, ne kleči ni pred kim, priča da brani, da ne da, svakog dana nešto otvara, gradilišta, metar puta… kad to gledaš, misliš da je to super. Ko može bolje od toga?“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android