Evropski drugovi – socijaldemokratija danas

Nemačka

Uključujući i organizacije koje su prethodile današnjem SPD-u, ta stranka je sa svojih 150 godina postojanja, najstarija u Nemačkoj. Najsnažniji period socijaldemokrata u posleratnoj Nemačkoj bio je od kraja 1960-ih do početka osamdesetih sa kancelarima Vilijem Brantom i nedavno preminulim Helmutom Šmitom na čelu.

Nakon dugo vremena provedenog u opoziciji, SPD je vladao još jedanput u ponovo ujedinjenoj Nemačkoj od 1998. do 2005. kada je kancelar bio Gerhard Šreder. On je sproveo takve društveno-političke reforme, od kojih Nemačka i danas profitira, ali koje su SPD koštale vlasti.

Od tada su socijaldemokrate već drugi put kao manji partner u velikoj koaliciji sa demohrišćanima CDU/CSU, a prema istraživanjima javnog mnjenja, rezultate iz prošlosti SPD ne može više da ponovi. Ta stranka već godinama ostaje samo kod 25 procenata osvojenih glasova.

Austrija

I u susednoj Austriji na vlasti je velika koalicija, ali su u njoj socijaldemokrate u većini. Oni su u toj zemlji tradicionalno vladajuća stranka. Osnovana 1889, partija je više puta menjala ime, a tek do 1991. zove se Socijaldemorkatska partija Austrije (SPA). Od 1945. je 15 od 28 puta iz njenih redova biran kancelar Austrije.

Od kraja Drugog svetskog rata, SPA je u koaliciji sa građanskom Narodnom partijom – skoro dve trećine tog vremena na vlasti, nekada kao većinski, a nekad kao manjinski partner. Ta koalicija, zasnovana na politici konsenzusa, sinonim je za drugu austrijsku republiku, a često se govori o „večnoj velikoj koaliciji“.

Ali, upravo je takva konstelacija stvari, dovela do jačanja desničarske Slobodarske partije Austrije. Pre svega je izbeglička kriza bila vetar u leđa Slobodarskoj partiji, i sada je najvažnije pitanje da li je SPA spreman da uđe u saveze sa desničarima. Na pokrajinskim nivoima, taj tabu odavno je srušen.

Francuska

Partija u Francuskoj još uvek se samouvereno zove „socijalistička“, a ne – što bi bilo umerenije – socijaldemokratska. Ali činjenica je da je Socijalistička partija radikalnija, više levičarska, nego što je to nemački SPD. To svakako leži i u njihovoj tradiciji.

Više levičarskih stranaka i grupacija formiralo je 1969. privremene saveze sa komunistima. Socijalistička partija je od tada dala i dva predsednika: Fransoa Miterana, koji je na vlasti bio od 1981. do 1995, i aktuelnog predsednika Fransoa Olanda, koji je na mesto predsednika izabran 2012. Od te godine socijalisti i u Narodnoj skupštini Francuske imaju apsolutnu većinu.

Međutim, te periode u kojima su vladali socijalistički predsednici, obeležili su ekonomski problemi i visoka stopa nezaposlenosti. Oland mora da živi s tim da je od kraja Drugog svetskog rata tokom gotovo čitavog mandata najneomiljeniji predsednik. Pritom, sve veće političke poteškoće jačaju desničarsku partiju Nacionalni front, koja je na mnogim izborima skoro prestigla Socijalističku partiju.

Velika Britanija

Britanska Laburistička partija ima dugu i slavnu istoriju u borbi za radnička prava i izgradnju socijalne države. Nakon godina vladavine Margaret Tačer i Džona Mejdžora, u kojima su se laburisti programima koji su bili prilično levičarski obojeni sami stavili na stranu, 1997. dolazi Toni Bler. On je bio uveren da postoji „treći put“ socijaldemokratije, koji bi bio nešto između Tačerkinog tvrdog kapitalizma i državnog socijalizma stare škole. Ta njegova politika godinama je bila, koliko uspešna, toliko i omiljena.

Međutim, britansko učešće u ratu u Iraku pod lažnim optužbama da ta zemlja poseduje oružje za masovno uništenje i Blerova tesna saradnja s američkim predsednikom Džordžom Bušem mlađim, izazvala je ogromnu kritiku i gubitak poverenja u laburističkog premijera. Nakon godina na vlasti, laburisti su ponovo otišli u opoziciju.

Otkako je na čelu partije stari levičar Džeremi Korbin, ponovo se koriste i stari recepti – nacionalizacija, oporezivanje bogatih i čak izlazak iz NATO. To je ponovo podiglo elan unutar partije. Međutim, Toni Bler veruje da će ta stranka zbog takve politike još dugo biti isključena iz vlasti.

Italija

Jedva da je moguće predstaviti broj osnovanih, podeljnih i novosnovanih stranaka u rascepkanom posleratnom partijskom sistemu Italije. Istina, i danas postoji Socijaldemokratska partija Italije, koja je dugo bila uspešna i nakon pauze ponovo osnovana 2004, ali ona danas ne igra nikakvu ulogu.

U Italiji je danas zapravo akcenat na koalicijama, a ne na pojedinačnim strankama. Čak i vladajuća Demokratska partija pod vođstvom Matea Rencija, u stvari nije stranka već fuzija sa socijaldemokratskom primesom. Taj savez takođe predstavlja reakciju na dugogodišnje opoziciono vreme dok je u Rimu vladao Silvijo Berluskoni. U međuvremenu, levi savez koji se zvao se „Partito Democratico“ stabilizovao se i, uprkos ne uvek omiljenom ekonomskom reformskom kursu, ostvaruje dobre izborne rezultate.

Švedska

Švedska je zemlja koja važi za primer socijaldemokratije. Ni u jednoj drugoj evropskoj državi socijaldemokrate nemaju takav uspeh kao u Švedskoj. Na svim izborima od 1917. oni su najjača snaga, ali premijer nije uvek iz njihovih redova. Oni su pre svega u decenijama nakon Drugog svetskog rata iskoristili svoju dugogodišnju vladavinu kako bi postigli sveobuhvatno društveno blagostanje.

Ipak, to je u jednom trenutku postalo preskupo, pa su i socijaldemokratski premijeri do 1990-ih bili primorani na rezove. Posledica toga, bio je gubitak glasova i godine provedene u opoziciji. Sadašnji premijer Štefan Lefven je na čelu crveno-zelene manjinske vlade. Njegova stranka uspela je da osvoji nešto preko 30 odsto glasova, što je za švedske uslove ravno katastrofi. Ali, sestrinske partije u drugim zemljama i dalje sa zavišću gledaju na drugove i drugarice iz Švedske.

Grčka

Panhelenski socijalistički pokret (Pasok), tužan je primer kako je jedna ponosna socijaldemokratska stranka pala na dno. Ona je danas senka same sebe. Pasok, koji je 1974. nakon vojne diktature osnovao Andreas Papandreu, smenila je konzervativna Nova demokratija. Papandreuov sin, Jorgos, morao je 2011. zbog dužničke krize da podnese ostavku. Pasok, koji je na izborima 2012. zagovarao politiku štednje i reformi, izgubio je tada ne manje od 70 odsto svog biračkog tela. Na izborima početkom ove godine, kao pobednik je izašla Siriza, a Pasok je dobio jedva pet odsto glasova birača. Pasok je saradnjom sa levom partijom DIMAR, uspeo ponovo nešto da postigne, ali je danas daleko od narodne partije.