Od radničkog pokreta do stranke novog centra

Svaku partiju prati neki „osnivački mit“. Za najstariju demokratsku partiju na svetu, taj mit se mora potražiti u epohi u kojoj radnička klasa nije imala nikakva prava. Za organizovanu pobunu Nemci mogu da zahvale Ferdinandu Lasalu. Taj sin bogatog trgovca osnovao je 23. maja 1863. godine radnički pokret u Saksoniji. Vek i po kasnije, Lasal je označen kao jedan od osnivača socijaldemokratskog pokreta u zemlji, koji je vremenom, tačnije krajem 19. veka, prerastao u Socijaldemokratsku partiju Nemačke (SPD). „Poruka osnivača je bila, ukoliko poslodavac želi da promeni vaš položaj, onda država mora da pruži garancije za ekonomsku ravnopravnost i sigurnost građana“, priseća se socijaldemokrata Ehard Epler.

Zahvaljujući radničkim pokretima i mladoj socijaldemokratiji, siromašni nadničari konačno su mogli profesionalno i politički da napreduju. Više od polovine stanovništva bilo je nepismeno, slobodnih izbora nije bilo. Nekadašnji generalni sekretar stranke Franc Mintefering, priča da je u to vreme „devetoro radnika radilo na smeni, dok bi deseti naglas čitao knjigu koju su zajedno kupili, kako bi nešto novo saznali i naučili.“ Lasalova obećanja, koja su svojevremeno dovela do ogromne društvene pokretljivosti, pre svega zahvaljujući mogućnosti da se ljudi školuju, i danas su ključni uslov i postulat Socijaldemokratske partije Nemačke.

Otpor, progon, radikalizacija…

„Onog trenutka kada taj pokret bude okupio 100.000 radnika, biće stvorena snaga bez koje važne odluke neće biti moguće doneti“, navodi Lasal u svog prvom partijskom programu, tada još uvek mlade socijaldemokratije.

I bio je upravu. Ubrzo nakon toga, još u vreme Nemačkog carstva, u trenucima kada ono prerasta u državu od 1871. do 1918. godine, nastaje ogromna politička snaga koja je okupila milion članova, uglavnom radničku klasu. Na izborima osvajaju trećinu glasova, ali njihovo delovanje sprečavaju zakoni tadašnjeg kancelara Fon Bizmarka. Dvanaest godina su sindikalci, socijaldemokrate bili ponižavani i prisiljavani na emigraciju. „Na kraju krajeva ti zakoni su doveli do razvoja socijaldemokratije“, kaže bivši rukovodilac u SPD-u Erhard Epler, „jer su od lidera tog pokreta stvoreni mučenici, a broj radnika koji su taj pokret podržavali drastično je porastao.“

Doduše, taj pritisak je doveo do radikalizacije jednog dela partije. Sve više socijaldemokrata okretao se marksizmu, revolucionarnoj struji, koja je zagovarala rušenje sistema i uvođenje novog, bez klasnih podela. To je krajem Prvog svetskog rata, novembra 1918. godine, dovelo do podela u radničkom pokretu. Povlačenjem poslednjeg nemačkog cara Vilhelma II, stvaraju se uslovi za osnivanje Republike. Socijaldemokratski političar Filip Šajderman proglašava u Rajhstagu demokratsku Republiku, dok se Karl Libkneht zalagao za socijalističko-komunističku opciju.

Nešto kasnije, 20-ih i 30-ih godina, uprkos prvoj većoj demokratskoj fazi na nemačkom tlu, Vajmarska Republika suočava se sa nestabilnom ekonomskom situacijom, koju je prouzrokovala hiperinflacija i masovna nezaposlenost. U to vreme, na političkoj sceni Nemačke pojavljuje se Adolf Hitler, kojeg mlada demokratija nije mogla da zaustavi. Svih 94 poslanika SPD-a glasalo je protiv ukidanja demokratije, koju su na kraju izdejstvovali nacional-socijalisti. Socijaldemokrata Oto Vels u Rajhstagu je tom prilikom rekao: „Slobodu i živote možete nam oduzeti, ali čast nikada.“ I pored svega, bio je to veliki istorijski trenutak za nemačku demokratiju, posebno za socijaldemokrate, jer su sem njih, svi drugi podržali Hitlerov režim.

Od radničke do moderne napredne partije

Po završetku Drugog svetskog rata, SPD prerasta u levo orijentisanu Narodnu partiju, koja se prvih posleratnih godina, uglavnom bavila sobom. Partijski program iz Godesverga 1959. godina, stranku usmerava ka jačanju tržišne ekonomije, ali sa čvrstim garancijama socijalne sigurnosti za građane. „Bilo je to prvi put, da su svi koji su verovali u socijaldemokratsku ideju, bili pozvani da učestvuju“, priča Franc Mintefering, bivši sekretar partije.

Formiranjem tzv. „velike koalicije“ 1966. godine (koalicija SPD-a i demohrišćana CDU), počinje i prva decenija socijaldemokratije u posleratnoj Nemačkoj. SPD je izdejstvovao pravo glasa za žene, osmočasovno radno vreme, prepoznao ulogu sindikata, a socijaldemokratski kancelar Vili Brant dosledno sprovodi politiku pomirenja sa državama na istoku Evrope. Izvinjenje za zločine nacističke diktature narodu Poljske, istorijski je trenutak za socijaldemokrate i sve građane Nemačke. Godine 1971. Brant dobija Nobelovu nagradu za mir za klečanje pred spomenikom žrtvama Varšavskog geta. „Bio je to instinkt u trenutku, koji ga je podstakao na taj gest, mada lično nije snosio nikakvu krivicu, u kojem je zatražio oproštaj u ime celog svog naroda“, kaže Egon Bar, savetnik nekadašnjeg kancelara za politiku prema Istoku.

Nov početak, a potom i nova kriza

Pre svega u godinama pre i posle ujedinjenja Nemačke, nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, SPD politički nije mogao preterano da utiče na oblikovanje državne politike. Helmut Kol (CDU) važio je za „kancelara ujedinjenja“, što je konzervativne snage dugo održalo na vlasti. Sve do 1988. socijaldemokrate su bile u opoziciji. Kancelarsku funkciju tada preuzima Gerhard Šreder, najavljujući novi početak u redovima SPD-a. Bila su to vremena, kada se SPD profiliše kao stranka „novog centra“, koja u fokusu ima interese svih, posebno radničke klase. Novi kancelar predstavlja paket reformi „Agenda 2010“, koji je podrazumevao radikalne promene na tržištu rada i socijalnom sistemu.

Birači negoduju, okreću leđa socijaldemokratskim snagama, Šreder (2005) na kraju mandata uviđa da je u stranci zavladala kriza, koja će potrajati više godina.

Za SPD veterana Erharda Eplera, osnivačka misija stranke danas je važnija nego ikada. Upravo sada je važno sprečiti da demokratija bude rekonstruisana, onako kako to tržište nameće. „Ukoliko do toga dođe, to više neće biti demokratija“. Misija socijaldemokrata danas jeste usklađivanje prilika na tržištu sa demokratskim načelima, tvrdi Epler. „A taj zadatak nije ništa manje izazovan, u odnosu na misiju socijaldemokratije sa početka priče.“

Autori: Rihard Fuks / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković