Evropi ne treba megalomanija

Ne znam kako Evropljani dolaze na ideju da treba dase prilagode Trampu u dobru i zlu. Fanovi socijaldemokratskog kandidata za kancelara Martina Šulca zaista nose transparente na kojima piše #MEGA, odnosno Make Europe Great Again. Time izvode omaž spornoj Trampovoj kampanji, a istovremeno pogane Obamine izborne plakate na kojima su u tom koloritu bila ispisala takođe četiri slova: HOPE (nada). Demonstriraju sopstvenu bezidejnost – kao da sa svim što dolazi iz SAD može da se uradi copy-paste.

Ne može mi se prebaciti da sam nastrojena antiamerički, iako često kritikujem SAD: efekte ogoljenog kapitalizma, američki menadžment koji od svake sekunde želi stvoriti korisnu sekundu, armiju novih vanabe zvezda ispranih mozgova koji ispunjenjem američkog sna smatraju jednominutno pojavljivanje u nekakvom šou za talente. Pa ipak, mnogi važni ljudi, umetnici, mislioci dolaze iz SAD. Ili žive u SAD, jer se njihov rad tamo na odgovarajući način ceni. Da, poznajem Amerikance iz SAD koji znaju gde se na karti sveta nalazi Italija, čak i Rumunija.

Već mesecima živcira poredititis s Amerikom od kojeg su oboleli nemački mediji, političari i intelektualci. Tako je odjednom do sada najneuspešniji predsednik SAD najveća opasnost za zapadnu zajednicu vrednosti. Evropa velikim odmahuje glavom zbog Trampa. Za mnoge, pre svega ljude iz istočne Evrope, Tramp je otelotvorenje onog ingorantnog Amera koji misli da vlada svetom i da stoga ne mora baš ništa da zna. Nemački ministar finansija Volfgang Šojble vadi oružje teškog kalibra jer, konačno, ovo je u Nemačkoj izborna godina. On je rekao da je Šulc poput Trampa – molim lepo. Ali nije svaki narcis isti kao Tramp.

Vreme je da se taj motor poređenja isključi. U Nemačkoj se ove godine bira između dvoje iskusnih kandidata za kancelara. Još jedan, naime Frank-Valter Štajnmajer, novi je predsednik Nemačke. Sušta suprotnost Trampu. A ako nemačkim vestima baš treba Frauke Petri iz Alternative za Nemačku kako bi objasnili pobedu Donalda Trampa, onda ni oni nisu naučili kako stvarno funkcioniđu poređenja. Kao da bi Frauke Petri bilo šta suvislo mogla da kaže o SAD, kao da uopšte ima predstavu o Americi. Iz svog saksonskog pokrajinskog parlamenta, odakle već godinama upućuje više ili manje iste poruke, jedino drugima koji nikad nisu bili u SAD ili nemaju kablovsku televiziju može da propoveda o Americi.

Najnoviji refren velikog medijskog zbora poređenja su analize o podeli društva. Misli li se tu na onaj deo društva koji, zasićen politikom, već decenijama uopšte više ne izlazi na izbore? Ili na milione useljenika koji nemaju biračko pravo? Misli li se tu na devet miliona Nemaca koji su se dobrovoljno angažovali za izbeglice i koji sada gledaju kako politika dopušta da im kurs diktiraju besni građani? U SAD su uvek bile dve stranke koje su s nešto drukčijim predznakom bile patriotske. U Nemačkoj je uvek bilo samo patriota koji su sebe godinama lagali da ovde nema patriota. U nemačkom Bundestagu već odavno sede poslanici iz više od dve stranke, a trenutno još jedna stranka nastoji da uđe u parlament.

U izbornoj 2017. godini mnogi žele da na savezno nivou upoređuju Nemačku i SAD: podela! Svugde slušam o podeli društva! Ne razumem. Podelom se izgleda smatra kraj ere demohrišćana (CDU) kakve smo do sada znali – naime kao one koji podstiču podele. CDU je decenijama gotovo dvadeset miliona stranaca i ljudi stranog porekla odeljivao od starosedelaca. S obzirom na demografske probleme i broj naturaliziranih građana, CDU ne može sebi da priušti antimigracionu politiku po modelu Helmuta Kola. Tako su odjedanput stari birači s desnog krila pobegli ispod kišobrana CDU i politički se udomili u redovima Alternative za Nemačku. Ali 80 odsto nemačkih birača ne bira krajnji desni spektar. Zar su to veće podele od onih koje smo imali ranije?

Evropi ne treba megaloman ili megalomanka koji će je opet načiniti velikom i važnom (great). Mnogi Evropljani pri pogledu na Trampa pomisle: ne moramo i mi ovako da se blamiramo pred svetom. Evropa takođe vidi da se američke institucije i mediji mogu odupreti novom autoritarnom vladaru. Odupreti se, to će i Evropa sada morati. Ali moglo bi biti da će se slogan America First doprineti tome da Evropa, kao u seriji video-spotova koju su započeli Holanđani, bude makar na drugom mestu. Same nacionalne države to ne mogu. Možda Evropa ipak nije pred podelom. Evropa će morati da shvati šta je, umesto da sa trampovsim frazama sanja o veličini.

Kao Evropa smo ozbiljan faktor. Kao Nemačka, Slovenija, Španija, Rumunija, Poljska... ne baš. Ako u Evropa ima zrnca razuma, onda će se usmeriti na zajedničko, a ne na različitosti. A s obzirmo da mene nije zahvatio poreditis, verujem da u Evropi toliko razuma ima.

*Jagoda Marinić je nemačka spisateljica hrvatskog porekla, autorka pozorišnih komada i novinarka, rođena kao kćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Živi u Hajdelbergu,. Nedavno je objavila roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?“ Tu ona piše o identitetu Nemačke kao doseljeničke zemlje.