Šta je ovo, Evropo?

Ne znam kada je to počelo: odjednom se u svakodnevici stalno bavimo napadima na liberalnu demokratiju i društvo. Da li je to budućnost koju želimo svojoj deci? Je li to svet u kojem želimo da odrastaju? Borba protiv manjina kao demokratski modus sadašnjice?

U Nemačkoj se ponovo diskutuje o ukidanju dvojnog državljanstva. Stara ploča – kada odgovaram na to, osećam se kao da sam pošandrcala. Moj prvi tekst o toj temi sam objavila 1999. Tada je g. Roland Koh smatrao da će sakupljanjem potpisa protiv dvostrukog državljanstva osvajati glasove birača. Sve po starom. Skoro. Ovaj novi korak unazad nisu načinili stari, sedi muškarci, već Mlada Unija – kojoj se Angela Merkel sada usprotivila kao zrela žena.

Dvostruko državljanstvo – tema od juče

Pre 20 godina, CDU je u predizbornoj kampanji tematizovala dvostruko državljanstvo. Merkel zna da je to tema jučerašnjice i zato baca debatu o integraciji upravo tamo. Sada za građane EU postoje mogućnosti dvostrukog državljanstva, to jest: mnogi takvim zakonom ne bi bili pogođeni, ali bi predizbornom kampanjom protiv njihove životne realnosti bili previše razljućeni da bi dali svoj glas CDU – na primer, svaki Irac sa nemačkim državljanstvom. Pri tome bi CDU sa Merkelovom ovaj put imala šansu da i ovde sakuplja glasove, glasove koji su pre toga normalno bili namenjeni SPD. Lepo je to što Mlada Unija opet pomaže Juzosima oko jedne teme. No, stranci sa nemačkim državljanstvom i mladi ljudi sa dvostrukim državljanstvom su i birači u jesen 2017.

Zašto bi bacanje sidra u dve države redovno moralo da se povlači po nacionalnom blatu? Je li to hobi za sve one koji van Nemačke smeju da se bave samo turizmom? Oto fon Habsburg, sin poslednjeg austrijskog cara, posedovao je nemačko, austrijsko, hrvatsko i mađarsko državljanstvo, pročitah tek sada. Umro je u 98. godini, mirno, na Štarnberškom jezeru, pretpostavljam da mu četvorostruko državljanstvo nije naštetilo. Ali, Mlada Unija ne misli na njega. Njihova inicijativa se odnosi naravno pre svega na mlade ljudi čiji roditelji ne dolaze iz EU. Gde ono stadosmo sa pregovorima o pristupu Turske? Tako je. Sada nemačka politika svakome ko je ovde rođen treba da pokaže koliko je čvrsto sazdana kako bi onda taj mogao da otrči i uteši se u Erdoganovom naručju. Ako onaj ko je ovde rođen tu ponovo živi kao stranac, onda ne može ponovo ni da glasa. Još malo pa dvadeset miliona ljudi koji žive u Nemačkoj neće imati pravo glasa sledeće jeseni, većina njih su maloletnici i večiti stranci, nikad-nemački-državljani, prvi doseljenici.

Internet – ulaz u usijane mlade glave

Time se, dakle, bave nemačke stranke u vremenima u kojima siromaštvo u zemlji raste, raspodela blagostanja je sve neravnopravnija, a slike iz Alepa obilaze svet. Slike koje bi morale da politizuju svakog nepolitičnog čoveka. Jeste da se one u nemačkim vestima mogu videti dosta retko. Ovde smo se navikli na udoban televizijski program, koji nikoga ne može da izbaci iz fotelje u dnevnoj sobi. Za tako nešto je već potrebno uključiti Al Džaziru ili CNN. Kapije sveta.

Kako nam je internet u početku hvaljen kao velika slobodna kapija sveta! A u šta se pretvorio? U vrata koja vode u male usijane glave. U neotesan jezik i neukrotiv gnev. Otkako skidamo vesti sa interneta i mislimo da tamo imamo drugi život, realnost je postala jednostavnija. Sada treba gledati i najmanje glave i diskutovati na najnižem nivou, jer onaj ko to ne radi je „elitaran“. Ranije je postojao bon-ton, sada postoje klikovi. Mladi hodaju svetom kao u staklenoj kutiji, na železničkim stanicama svi gledaju u svoje ekrane i osećaju da ih se okolni ljudi više ne tiču. I političko angažovanje je za mnoge kliktanje miša, palac nagore i onlajn-peticija. Dobre su bile sveće, ali njih danas niko ne pali čak ni za Alep.

Čerčil je govorio o sjedinjenim evropskim državama

Evropa je kontinent čiji su gradovi posle 1945. izgledali kao što danas izgledaju ulice Alepa. Ljudi u Evropi su počeli od nule. Nije bilo više nade za umetnost i filozofiju, u čoveku nije bilo ni najmanje nade da će zahvaljujući bilo kakvoj formi obrazovanja od njega postati bilo šta ljudsko. Čovek uči da bi naučenim uništavao, to je bio bilans obrazovanja čoveka posle Drugog svetskog rata. Tu je bio Adorno i proglasio kraj, tu je bila Hana Arent i nije videla ljudska prava, iako se svuda govorilo o ljudskim pravima.

Vinston Čerčil, političar, ne pesnik, održao je 19. septembra 1946. u Cirihu govor koji je ujedinjenu Evropu video kao jedini put da se za ovaj kontinent ponovo stvori budućnost. U tome bi trebalo da prednjače poznate i velike zemlje, rekao je. On je govorio o sjedinjenim državama Evrope. Jedna od zemalja koje je trebalo da „prednjače“ je u međuvremenu istupila iz ujedinjene Evrope. Jug Evrope se bori. A mi na Severu govorimo o dvostrukom državljanstvu nekoliko stotina mladih kao o velikoj predizbornoj temi. Ali, za birača, pasoš to malo mladih ljudi kao da je važniji od jedinstva jednog kontinenta. Mada nisu to ni birači – političari su ti koji potcenjuju svoje birače, jer tirade mržnje na internetu odjednom smatraju glasom svog naroda.

Ponovo ima nade u Evropi

Prošle nedelje je jedna mala zemlja iskoračila i pokazala da razgovor sa građanima još uvek može da se vodi. Otada ponovo ima nade u Evropi. Izbori u Austriji su pokazali da trampovskim predizbornim strategijama ne može da se pobeđuje na izborima u Evropi. Ne smemo da dozvolimo dalje prljanje naše svakodnevice. Ne treba da stalno reagujemo na ono što nam socijalni mediji bacaju kao svakodnevnu hranu. Tramp je sledio strategiju „One tweet per day keeps the media my way". Vreme je da političari, intelektualci, Evropljani i „Citoyens“ ponovo sami pođu napred, postavljaju teme, dopru do ljudi. Nije važno samo da se demontiraju populisti i njihov govor, već i da se konstruiše svet koji može da im se usprotivi. Taj protivsvet još ni izdaleka nije gotov. Tek smo na njegovom početku.

Jagoda Marinić je nemačka spisateljica hrvatskog porekla, autorka pozorišnih komada i novinarka, rođena kao kćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Živi u Hajdelbergu,. Nedavno je objavila roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?“ Tu ona piše o identitetu Nemačke kao doseljeničke zemlje.