Evropa voli balkanske voždove

Evropskoj uniji su potrebni „autoritarni balkanski voždovi“ i zato ih više skoro uopšte ne kritikuje – tako počinje analiza Andreasa Ernsta, beogradskog dopisnika Noje cirher cajtunga. „Dugo je EU na Balkanu igrala ulogu vaspitačice za demokratiju. Izmenjeno geopolitičko stanje sada je povod Briselu da se u nestabilnom regionu sve više oslanja na autoritarne političare“, piše Ernst.

Podseća se kako je počelo – 21. juna 2003. na samitu u Solunu obećana je evropska perspektiva republikama bivše Jugoslavije i Albaniji. „Na vidiku se pojavila budućnost koja je, zahvaljujući reformama u državi, privredi i društvu, obećavala sigurnost i blagostanje. Preokret ne bi došao naprasno, ali bi ipak bio sveukupna promena u pravcu boljeg života. Region je iza sebe ostavio stravičnu deceniju. Jugoslavija se krvavo raspala. To je značilo uništenje ili progon za stotine hiljada ljudi.“

Usledile su, piše švajcarski list, bolje godine: Srbija je ostala na proevropskom kursu i nakon ubistva Đinđića, Hrvatska je ostavila Tuđmanovu eru iza sebe, u Makedoniji je krenulo nabolje kada je 2001. sprečen građanski rat, Bosna i Kosovo su pretvoreni u protektorate koji su „gutali milijarde“ evra, uz nadu međunarodne zajednice da će izgraditi funkcionalne države. U Briselu se verovalo da je pronađena metoda da se „Balkan oslobodi svoje zaostalosti. Proces proširenja je ujedno trebalo da bude izvoz demokratije. Napreci se od tada redovno evaluiraju i dokumentuju u izveštajima. Doduše, ovaj pedagoški dijalog vođen je isključivo s političkim elitama. Građanska društva su u njega jedva uključena.“

„Ta metoda nije sprečila da vlade na Balkanu postanu sve autoritarnije, sa svemoćnim političarima na čelu, poput Aleksandra Vučića u Srbiji, Nikole Gruevskog u Makedoniji ili Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Mediji su potčinjeni njima, pravosuđe nemoćno naspram omnipotentne izvršne vlasti. Može se govoriti o upravljanoj demokratiji. Evropska unija obraća sve manje pažnje na taj demokratski deficit. U svetlu krize evra, ukrajinske i izbegličke krize, EU se okrenula real-politici. Umesto da ograniči balkanske voždove zbog njihove samovolje i gaženja prava, EU ceni njihovu lojalnost. Aleksandar Vučić i Hašim Tači garantuju hladni mir između Beograda i Prištine koji je EU izboksovala. Milo Đukanović gura ulazak u NATO, uprkos otporu proruske opozicije. A Nikola Gruevski je postao vratar EU koji je na grčkoj severnoj granici zaustavio izbeglički talas na Balkanskoj ruti“, piše Ernst i zaključuje:

„Umesto politike proširenja, EU se bavi detaljno proračunatom realpolitikom. Moćnicima Balkana pri tom ne smeta što evropske integracije ne napreduju. Naprotiv. Oni najkomotnije žive u čekaonici EU. Tamo, u bledom sjaju svojih zvezda, oni simuliraju reforme.“

I dalje na početku

Nemački katolički list Tagespost posvetio je izborima u Srbiji kratak komentar. Autor Štefan Bajer zbraja glasove koje je dobila nacionalistička opozicija i beleži: „Znak je normalizacije to što je tek nešto više od 13 odsto Srba glasalo za viziju Velike Srbije, zasnovanu na paranoji i rasizmu, dok je polovina birača odabrala pragmatični put. Normalna društva su, naime, zainteresovanija za bolji život nego za ideološke utopije.“

Ali, dodaje Bajer, to su jedine dobre vesti iz Srbije. Jer ni Vučić ni njegov dosadašnji koalicioni partner Dačić nisu „prave pravcate demokrate“; jedan je do 2008. radio sa Šešeljem, drugi je bio „oduševljeni sledbenik“ Slobodana Miloševića. „Možda bi to i moglo da se odbaci kao greh iz mladosti, ali izgleda da do danas nijedan političar u Srbiji ne može biti uspešan bez flerta sa nacionalizmom. Takođe, i kod pitanja borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, Srbija se 16 godina nakon pada Miloševića i dalje nalazi na početku. U anketama dve trećine ljudi podržava saradnju sa Rusijom, a Vladimir Putin popularniji je od Vučića – sve to pokazuje da bi Srbima na trnovitom evropskom putu moglo da ponestane daha.“