Evropa plaća dug Africi?

Od početka ove godine prizori neprestanog pristizanja izbeglica na italijansko ostrvo Lampeduzu, u francuski Kale, turski Bodrum, na istočna grčka ostrva, u španske enklave Seuta i Melila u Maroku... naprosto opsedaju informativne TV-kanale i generalno medije. Očajni ljudi masovno pokušavaju da se dokopaju bogatih evropskih zemalja. Komesar Evropske unije za migracije nedavno je ocenio da se radi o najgoroj izbegličkoj krizi još od kraja Drugog svetskog rata. Da li je to zaista tako? Možda za Zapadnu Evropu to tako izgleda, ali u stvari nije tako. A važno je i razumeti zašto, jer – doći će ih još.

Migracije su deo neprekidnog putovanja ljudi još od vremena kada su praljudi počeli da napuštaju Tektonski greben u Africi. Istorija čovečanstva toliko je bogata i toliko kompleksna da nam je teško da utvrdimo i same ljudske korene. Lakše nam je da se pozivamo na noviju istoriju, onu koja je kroz razne događaje i društvene interakcije oblikovala naše identitete. Ljudska bića istoriju čitaju selektivno. Jedni će možda da prihvate kompenzaciju za počinjenu nepravdu, a drugima to neće odgovarati. Izvinjenja će jedne da zadovolje, a druge ne. U stvari, sve je to oponašanje ponašanja pojedinaca na širem, društvenom nivou.

Većina Italijana i ne zna da su baš Italijani stvorili države kao što su Argentina ili Urugvaj. Britanci verovatno više ne razmišljaju o tome kako su nastali Australija ili Novi Zeland, a Španci i Portugalci većinu Južne Amerike ne dovode u vezu sa svojim velikim migracijama na ta područja. Kada govorimo o Indokini, Kinezi su možda samo usput informisani o tome zašto taj region delom nosi i njihovo ime. Za Amerikance je neukusno i spominjati da je deo njihove države otkupljen od Meksikanaca. Sa nabrajanjem sličnih primera može se ići u nedogled.

Ipak, jedan kontinent u novijoj istoriji nikada nije bio dovođen u vezu sa migracijama s ciljem kolonizacija ili profitiranja od bogatstva drugih regiona. To je Afrika. Taj kontinent poznat je po patnjama, robovanju, pljačkanju njenih prirodnih bogatstava i nepravičnom međunarodnom odnosu prema njoj.

Afrika se više od svih borila da se oslobodi siromaštva i tek je početkom ovog veka počela da beleži ekonomski rast, ponekad veći i od proseka zemalja u razvoju, pa čak i nekih svetskih proseka. Ipak, priča o tom kontinentu ostaje stereotipna, gotovo fiksirana na migracije i negativne konotacije o razvoju Afrike. Zato je neophodno shvatiti zašto Afrika danas ima više migranata nego ikada pre.

Pre svega, afričke zemlje primaju mnogo više migranata nego što ih odlazi sa tog kontinenta. Zapravo, veoma mnogo Afrikanaca u potrazi za boljim mogućnostima iz svoje zemlje najčešće odlazi u neku drugu afričku zemlju. Manje od dva miliona Afrikanaca godišnje bolji život odluči da potraži na drugom kontinentu, što je znatno manji broj u odnosu na broj migranata generalno, pogotovo u Evropi. Od četvrtine miliona ljudi koji su ove godine okušali sreću upuštajući se na opasnu Sredozemnu rutu, većina su Sirijci, a u tu avanturu upustili su se i Avganistanci, Jemenci, Pakistanci i drugi ne-Afrikanci.

Faktor privlačnosti Evrope mora biti posmatran kroz prizmu razvoja na mnogim poljima, od informaciono-komunikacionih sistema (šest milijardi mobilnih telefona na svetu), poštovanja ljudskih prava i univerzalnih moralnih vrednosti, pa sve do nepravedne raspodele prihoda i raznih drugih nejednakosti širom sveta. Terorizam i verski ekstremizam takođe imaju veliki uticaj, ali Evropa se bori protiv toga.

Ratovi, kao što je onaj u Libiji i okolnim pustinjama, oko Velikih jezera i njihovoj okolini, kao i dugogodišnji sukob u Somaliji, jednostavno „proizvode“ potražioce azila i izbeglice. Okrutni afrički režimi takođe doprinose povećanju njihovog broja. Pri tom uznemirava stidljivost koju lideri afričkih zemalja pokazuju kada se spomenu migracije, a koje se odnose na same Afrikance. Ipak, ni to ne pruža potpunu sliku.

U svakom trenutku istorije ekonomski rast generisao je migrante. Upravo se sada Kinezima i Indijcima dešava ono što se dešavalo u Africi. Ekonomski rast pruža nadu za novi život, ali njegova raspodela u ranim fazama ponovnog uzleta neke zemlje nejednaka je i nepredvidljiva. Oni koji vide da njihove komšije imaju sredstva i nadu koju oni sami nemaju, često se odlučuju na odlazak. Bilo bi apsurdno da je neko predložio bombardovanje brodova koji su puni ljudi u potrazi za srećom plovili prema Južnoj Americi nakon Drugog svetska rata. Ti ljudi su tražili bolje živote. Ipak, njihove zemlje beležile su rast kao nikada do tada, zahvaljujući, između ostalog, Maršalovom planu.

Afrikanci koji umiru u pustinji ili na moru su odlučni. Ne žele da prihvate svoju sudbinu i spremni su da zbog toga rizikuju život. Najmlađa populacija na svetu, afrička, vidi razvijene evropske države kao najbliži svetionik nade. Za njih je to kuća u kojoj se poštuju ljudska prava, u kojoj će njihovo stanje razumeti i gde će naći posao.

Afrička omladina još će da odrasta onda kada ostatak sveta bude počinjao da stari. Neprihvatanje činjenice da je trenutno bogatstvo u državama čija populacija stari neodrživo, često vodi do najbizarnijih predloga ekonomske politike. Prihvatajući demografski izazov, svakako bi trebalo temeljno preispitati socijalne i političke izbore u cilju osiguranja stabilne ekonomije. Svedoci smo ograničenosti transfera vrednosti od proizvodnje i rada do znanja i finansijske kontrole, a takođe vidimo i limite vodećih ekonomskih modela.

Demografska ravnoteža još uvek je neophodna, uprkos tehnološkom napretku i proizvodnim dostignućima. Roboti ili intelektualna svojina ne mogu da „pune“ penzione fondove ili fondove socijalnog osiguranja – za to su potrebni ljudi, radnici – produktivni radnici. Upravo zato će Evropa morati da postane svesna sopstvene potrebe za migrantima, kao što je već više puta natuknula Evropska komisija.

Više od 2.000 mrtvih u Sredozemnom moru tragičan je poziv na buđenje. Do 2050. godine afrička populacija će se udvostručiti. Ukoliko se trenutni demografski rast nastavi, ili se čak poveća, realno je očekivati da će se nove mase mladih Afrikanaca uskoro sve češće odlučivati da bolje prilike potraže u Evropi koja stari.

Neverovatna je i zapanjujuća hrabrost tih mladih „istraživača“ Evrope koji na putu do Starog kontinenta prelaze nepoznata mora i predele uz pomoć oskudne opreme za navigaciju i preživljavanje. To je zaista izuzetna demonstracija ljudske odlučnosti. Takvu hrabrost pokazuju nam današnji migranti koji se okreću ka Evropi. Znači li to da dolazi vreme da Evropa plati svoje dugove?