Energetske zadruge - odlična i teško ostvariva ideja

Sve je više inicijativa građana u Evropskoj uniji da se zajednički proizvodi energija, iako prepreka još uvek ima. Posebno u južnoj i istočnoj Evropi.

Podsticaj za to je svakakosmernica EU iz 2019. koja svim članicama nalaže da najkasnije do kraja 2024. omoguće otvaranje građanskih energetskih udruženja kakvih ima već na hiljade na severu Evrope. Ti propisi bi trebalo da omoguće takvim energetskim kolektivima posedovanje sopstvenih energetskih postrojenja i upravljanje njima, kao i da stvorenu energiju dele među sobom ili prodaju na tržištu.

To je jedan od važnih delova „Zelenog plana" Evropske unije koja ima nameru da do 2050. godine postane klimatski neutralna. Iako je pretvaranje potrošača energije u proizvođače ključno u zajednicama čiste energije, one su i više od pukih proizvođača ekološki održive energije.

Takve zajedničke inicijative građana nastale su u Nemačkoj i Danskoj u osamdesetim godinama. Tu je zapravo reč o demokratizaciji energetskog sektora, inače poznatog po krutoj hijerarhiji i netransparentnim procesima.

Hoćemo svoju - i čistu - energiju

U prošlosti, potrošači su plaćali račune, a energiju i grejanje su dobijali pritiskom na dugme — bez ikakve rasprave. Prljav posao eksploatacije fosilnih goriva i proizvodnje energije se obično odvijao daleko od njihovih očiju, često i u drugim državama. Usluga snabdevanja energijom je izuzetno unosan posao – a oko dobiti energetskih koncerna takođe nije bilo rasprave.

No zagađenje vazduha, strah od nuklearne energije, a potom i klimatske promene, podstakli su građane da nešto učine.

U Nemačkoj su se energetski pioniri pouzdali u model zadruga kakve su u poljoprivredi nastajale još u 19. veku: zadrugari učestvuju sa onim koliko ko ima i koliko mu je potrebno, a odluke se donose zajednički. Tako su sakupili novac za kupovinu solarnih panela, vetroelektrana, pa čak i čitavih električnih mreža. Devedesetih godina su se izborili i za pravo da prodaju tako stvorenu energiju, a početkom ovog veka su im zajamčene cene kojima će moći da pokriju svoja ulaganja.

Širenje takvih zadruga bio je odlučujući prvi korak u nemačkoj Energiewende, energetskoj tranziciji ka čistoj energiji čiji je rezultat da već polovina potrebne energije dolazi iz održivih izvora.

Širom Evrope sad već postoje različite vrste energetskih kolektiva. Međutim, danas njihov zadatak nije samo da se bave održivom energijom sunca i vetra, nego sve više i energetskom efikasnošću, skladištenjem energije, bioenergijom, održivim transportom i fleksibilnošću.

Bitan deo energetske politike EU

Neki od tih kolektiva su mali sa samo nekoliko članova, ali ima već i ogromnih: EVS Šenau u Nemačkoj ili Ekopauer u Belgiji obezbeđuju desetinama hiljada domaćinstava održivu energiju. Nevladina organizacija Rescoop.eu sa sedištem u Briselu koja pomaže takvim inicijativama, procenjuje da u Evropi već ima 2.250 energetskih zadruga koje vodi 1,5 miliona građana.

Energetske zadruge su neprofitni, lokalni projekti koji su demokratski organizovani. Članovi mogu da učestuju u nekom od postupaka proizvodnje energije i obično mogu da kupe tako stvorenu energiju po bitno manjoj ceni od tržišne. U mnogim zadrugama svaki član ima jedan glas, bez obzira koliko deonica poseduje.

Smernice EU koje su deo paketa „Čista energija za sve Evropljane", podižu te energetske zajednice građana na nov nivo, iako u nekim zemljama mora još dosta da se učini da bi takve zadruge zaista napredovale. To je zaključak pet novinara koji su sarađivali u nizu članaka o energetskim zadrugama uBugarskoj, Hrvatskoj, Nemačkoj, Grčkoj i Poljskoj.

U Nemačkoj je kao primer uzeta energetska zadruga građana Rajn-Zig iz Zigburga na zapadu zemlje. Ova zadruga od 350 članova može da se pohvali sa 14 solarnih postrojenja u gradu i okolini, kao i službom za zajedničko korišćenje e-automobila.

Iako u Nemačkoj postoji 900 takvih energetskih zadruga, evropski propisi pokazuju da ovdašnji pravni okviri ne pružaju toliko podsticaja stvaranju takvih zajednica koliko bi to bilo poželjno.

U mreži su svi isti

Zadruga Rajn-Zig želi da svoju održivu energiju distribuira i svim svojim članovima i svim zainteresovanim lokalnim potrošačima po razumnoj ceni, ali to praktično nije moguće zbog cene korišćenja postojeće naponske mreže.

"U Nemačkoj se svako ko prodaje električnu energiju preko naponske mreže automatski smatra trgovcem i mora da plaća poreze, poput poreza na električnu energiju i naknade za korišćenje naponske mreže", objasnio je Feliks Šefer, saosnivač i kopredsedavajući zadruge Birgerverk. To, kako je rekao za DW, znači da zadruge moraju da taj trošak prenesu - na kupce.

Za razliku od Nemačke, demokratski kolektivi čiste energije su srazmerno nova pojava u Bugarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj i Poljskoj.

Pioniri poput braće Georgijev u bugarskom Belozemu i Romana Kacmarčika, gradonačelnika poljske banje Ladek-Zdroj, krenuli su u osnivanje zadruga na temelju postojećih propisa u svojim zemljama. To znači da su morali da se bore sa bezbroj poteškoća da bi nešto postigli, a slično je bilo i sa zadrugama u Hrvatskoj i Grčkoj.

Evropljani su optimistični

Entuzijasti čiste i lokalne energije su se nadali da će prihvatanjem propisa Evropske unije u njihovim zemljama biti lakše i njima i svima koji žele da krenu njihovim putem. No problema još uvek ima, a najveći je prenos tako stvorene energije: mreže dalekovoda su u vlasništvu „velikih" koji i dalje mogu da diktiraju svoje uslove – bez obzira na to što nacionalno zakonodavstvo predviđa osnivanje energetskih zadruga.

U Hrvatskoj je to otišlo toliko daleko da se nevladina udruženja žale da tamo postoje propisi koje je gotovo nemoguće zadovoljiti. Hrvatska ograničava kapacitet zadružnih proizvođača održive energije na 500 kilovata, što je manje od oko 1000 solarnih panela. Uz to od zadruga traži i da budu neprofitne i da zaposle stručnjaka — što je gotovo neizvodljivo. Jer, energetske zajednice građana u Hrvatskoj moraju da ispune iste zahteve kao i veliki elektroenergetski projekti vredni stotine miliona evra.

No, uprkos preprekama i teškoćama, optimizam još uvek postoji: prema jednom istraživanju, 61% upitanih širom Evrope „mogu da zamisle" svoje pridruživanje lokalnoj energetskoj zadruzi.

Najviše optimizma je baš u onim zemljama gde se tek počinje sa osnivanjem zadruga: u Rumuniji (85%), Italiji (75%), Bugarskoj (75%), Poljskoj (74%), Grčkoj (71%) i Španiji (69%).

Ovo je šesti i poslednji članak u seriji iz pet zemalja o energetskim zajednicama u EUi koja je nastala uz finansijsku podršku organizacije „Journalismfund Europe".