Energetske zadruge u Hrvatskoj: Država štiti „velike“

„To je prava kvaka 22“, kaže Goran Čačić o pravnim tehnikalijama koje sprečavaju njegovu Zelenu energetsku zadrugu, nevladinu organizaciju sa sedištem u Zagrebu, da postane energetska zajednica građana koja omogućava članovima deljenje i distribuciju „zelene“ energije, a ne samo zajedničku proizvodnju.

„Hrvatski regulator energije (HERA) kaže da se moramo registrovati za aktivnost 'organizovanja građanskih energetskih zajednica', ali sudovi to ne prepoznaju kao zvaničnu aktivnost i odbijaju nam registraciju“, objašnjava Čačić.

No, to nije jedina prepreka koja već više od dve godine blokira nastanak energetske zajednice građana, sve otkad ih je Sabor uneo u Zakon o tržištu električne energije.

Zeleni aktivista Vjeran Piršić s ostrva Krk čak koristi reč „sabotaža“ kako bi objasnio sve prepreke koje su stavljene pred energetske zajednice. Kaže da razvoj obnovljivih izvora energije u zemljiveć dugo koče moćni lobiji – ugalj, gas i nuklearna energija, a u poslednjih 15 godina i uticaj industrije vetra.

Za pojedinačne proizvođače električne energije iz energije Sunca, ipak, situacija se dramatično poboljšala od 2018. godine. Broj potrebnih dokumenata, sa neverovatnih 66, smanjen je na samo tri, kaže Piršić.

Takođe, postoje podsticaji finansirani od strane EU, a od početka rata u Ukrajini 2022. godine, vlada je ukinula PDV na sve solarne instalacije.

Pomoći će to Krku da do 2030. godine postane prvi energetsko autonomno ostrvo Hrvatske, ali bez pomoći pravih energetskih zajednica kako ih je osmislila Evropska unija – demokratskih udruženja građana koji su zajedno investirali u obnovljive izvore energije, a koja ujedno mogu da učestvuju u distribuciji, skladištenju i deljenju energije, uslugama energetske efikasnosti ili drugim energetskim uslugama za svoje članove.

Nemoguće hrvatske „dopune“ EU smernica

Hrvatski zakon i podzakonski propisi koji su uveli model energetskih zajednica građana uključuju ograničenja koja ne predviđa direktiva EU, koju je trebalo da sprovedu.

Snaga elektrana koje bi energetske zajednice gradile ograničena je na samo 500 kW, što je manje od prosečnih 1.000 panela. Osim toga, zajednice moraju biti neprofitne, ali moraju zaposliti stručnjaka, što je veliki finansijski zahtev za građanske projekte.

Zapravo, građanske energetske zajednice moraju da ispune gotovo iste uslove kao i veliki projekti vetroelektrana vredni stotine miliona evra, kaže Čačić.

Piršić kaže da evropska energetska direktiva iz 2019. donosi „dekarbonizaciju, digitalizaciju, decentralizaciju i demokratizaciju“, što je jasna pretnja moćnicima. „Ne žele da izgube kontrolu nad energetskim sektorom“, objašnjava.

Na papiru, Hrvatska je jedna od najzelenijih zemalja EU: obnovljivi izvori energije činili su više od 60 odsto energetskog miksa zemlje prošle godine.

No, Hrvatska to može da zahvali hidroelektranama iz socijalističke ere i neuobičajeno kišnoj godini – višegodišnji prosek je oko 31 odsto.

Zapravo, sunčana Hrvatska s 1.750 kilometara obale i dalje uvozi oko četvrtinu električne energije, uključujući iz termoelektrana na lignit u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Daleko od „zelene“ Hrvatske

Pitanje je hoće li Hrvatska uspeti da do 2030. godine ispuni ciljsmanjenja emisija štetnih gasova za 35 odsto u poređenju s nivoima iz 1990. godine.

Nedavna procena Evropske komisije nacrta nacionalnih energetskih i klimatskih planova zemalja članica utvrdila je da Hrvatska zaostaje u energetskoj efikasnosti i razvoju obnovljivih izvora. Hrvatska planira da do 2030. imati 42,5 odsto obnovljivih izbora u energetskom miksu, a cilj EU je 44 odsto.

Uprkos ogromnom solarnom potencijalu, Hrvatska je među samo sedam zemalja EU s kapacitetom solarnih elektrana manjim od jednog gigavata, prema podacima organizacije za solarnu energiju SolarPower Europe.

Razvoj obnovljivih izvora energije u Hrvatskoj uglavnom se koncentrisao na vetroelektrane, koje pokrivaju oko 13 odsto potreba zemlje za električnom energijom. No, čak i izgradnja vetroelektrana u poslednjih osam godina zaostaje, blokirana nedonošenjem zakonodavnog okvira te nedovoljnim brojem zaposlenih u administraciji.

Novinarka Marina Kelava, koja se bavi problematikom životne sredine, kaže da to što su trebale godine da u Hrvatskoj dođemo do toga da građani u većem broju postavljaju solarne elektrane na svoje krovove pokazuje kako je „zakonodavna, politička i institucionalna podrška obnovljivim izvorima energije funkcionisala do sada“.

„Nije čudno da se ova tromost i sve administrativne nelogičnosti i prepreke nalaze i pred energetskim zajednicama. Imali smo situaciju i s energetskim zadrugama gde je entuzijazam među ljudima postojao i sigurno je mogao da raste, međutim tek nekoliko inicijativa je na kraju profunkcionisalo. Tako u Hrvatskoj energetske zadruge možemo nabrojati na prste, dok ih u Nemačkoj ili Danskoj postoje stotine. Vidimo da se obrazac ponavlja i s energetskim zajednicama, da smo već u zaostatku za drugim evropskim zemljama, a problem sigurno nije u nezainteresovanosti građana“, kaže Kelava.

Vatrogasci prvi Evropljani

Vedran Horvat, izvršni direktor Instituta za političku ekologiju kaže da je hrvatski energetski sektor ne samo trom i konzervativan, već i prilično autarkičan.

„U njemu dominantnu ulogu igra država, koja se pak umesto da koristi snagu i društveni uticaj javnog preduzeća i demokratizira proces proizvodnje energije u saradnji sa zainteresovanim građanima, radije ponaša kao korporacija, koči i onemogućava učešća građana u ovoj značajnoj promeni.“

Ipak, napokon se nazire, mada bolno spor, napredak na polju energetskih zajednica građana. Uklanjanje jedne odredbe iz zakona u leto 2023. godine, da svi članovi zajednice koriste istu trafostanicu omogućilo je članovima dobrovoljnog vatrogasnog društva Špičkovina, mesta u severozapadnoj Hrvatskoj, da krenu u zajedničku izgradnju solarne elektrane i svoje udruženje pretvore i u pravu energetsku zajednicu građana, onako kako je to EU zamislila.

Stručnjaci kažu da će pilot projekti poput Špičkovine, a u Hrvatskoj ih je nekoliko, probiti led i podstaći druge da slede njihov primer. „Energetski sistem će se transformisati, udaljiti od tradicionalnih velikih igrača koji upravljaju velikim područjima i velikim energetskim projektima“, kaže Slavica Robić iz agencije za energiju REGEA, koja pomaže vatrogascima iz Špičkovine.

Agencija redovno prima pozive zainteresovanih udruženja i lokalnih zajednica koje su čule za Špičkovinu i žele krenuti istim putem.

HEP ne razume ovaj svet

Ali to je upravo ono što postojeće strukture ne žele, tvrdi Piršić, koji je 2012. godine osnovao jednu od prvih energetskih zadruga, na ostrvu Krku. Nekad monopolista u proizvodnji energije, državna firma HEP, ne razume kako mali proizvođači mogu pomoći u balansiranju mreže i smanjenju nedostatka energije u udarnim satima, kaže Piršić.

Iako više nije sam na terenu, HEP je i dalje najveći proizvođač i dobavljač energije u Hrvatskoj, kao i operator prenosne i distribucijske električne mreže.

„Energetske zajednice građana nisu u interesu dobavljača električne energije“, kaže Sanela Mikulčić Šantić, menadžerka energetske zadruge iz Križevaca, KLIK.

Njena organizacija u poslednjih nekoliko godina pomogla je više od stotinu građana da instaliraju solarne elektrane na svojim krovovima, a u ovoj godini planiraju udvostručiti instalirane kapacitete.

Piršićeva udruga pomogla je građanima, firmama i opštinama da izgrade više od 200 malih solarnih elektrana. Takve nevladine organizacije vode put ka demokratičnijoj energetskoj budućnosti, ali za sada se niti zadruga s Krka, niti KLIK niti druge ne planiraju registrovati kao energetske zajednice građana jer zakonodavstvo ograničava ono što te zajednice mogu uraditi.

Ono što se ipak menja je to da sve više Hrvata želi sopstvenu energiju – a sada imaju EU na svojoj strani.

Ovaj je članak deo serije iz pet zemalja o energetskim zajednicama u EU koja je nastala uz podšku Journalismfund Europe i objavljen je prvo na engleskom jeziku.