Dvostruki aršini za balkanske Rome

Relativno progonjeni glasi naslov jednog od tekstova koji je Zidojče cajtung iz Minhena posvetio temi izbeglica. Tako ovaj list piše da „izbeglice sa Balkana u Nemačkoj nemaju skoro nikakve šanse da dobiju azil, ali su zato šanse veće u drugim državama Evropske unije. Evo nekoliko brojki iz prošle godine: Francuska je odobrila 230 od 715 zahteva za azil iz Srbije, to je 32 odsto. U Švajcarskoj je odobreno čak 37 odsto zahteva iz Srbije. Finska je primila polovinu svih Kosovara koji su se prijavili za azil. Slične brojke postoje i za azilante iz Bosne: u Švajcarskoj je stopa odobravanja 42 odsto, u Belgiji 18, u Danskoj 12 odsto. Nemačka, je odobrila manje od 1 odsto zahteva za azil iz tih zemalja. Tek svaki hiljaditi zahtev iz Srbije je odobren, iz Makedonije 0,3 odsto, iz Albanije 0.4.

Jasno je kao dan da u EU postoje različiti aršini. Ali, trebalo bi samo pročitati godišnje izveštaje Amnesti internešenala pa da se prizna da su Romi u Srbiji i drugim balkanskim zemljama izloženi diskriminaciji koja je opasna po život. Prema Ženevskoj konvenciji o izbeglicama, podmetanja požara u romskim naseljima, njihova getoizacija i ekonomska skrajnutost, mogli bi da se okarakterišu kao grupno-specifični progon. U Francuskoj je to upravo tako urađeno. U ovoj zemlji – ne.

Norman Pič, profesor međunarodnog prava, autor je ekspertize o položaju Roma u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji na 140 strana. On donosi sledeći zaključak: Mnogi oblici diskriminacije koji pogađaju praktično sve sfere života Roma, uzeti svaki za sebe, možda ne dostižu intenzitet na osnovu kojeg bi mogli da budu kvalifikovani kao proganjanje. Međutim, ukupno gledano, stvorili su stanje beznađa, od kojeg mnogi jedini spas vide u bekstvu. Pri tome 90 odsto Srba koji su u periodu od januara do marta 2015. godine podneli zahtev za azil u Nemačkoj čine Romi. Među onima iz Bosne i Hercegovine ih je 60 odsto, iz Makedonije 63 odsto. Skoro svi su odbijeni, jer dolaze iz sigurne zemlje porekla, što isključuje da su politički progonjeni.

I povrh svega, pooštravanjem zakona o azilu, sve izbeglice, čak i politički progonjene osobe, krše nemački zakon: od sada, svaka izbeglica koja je tokom bekstva platio usluge krijumčara ljudi, koji je putovao sa falsifikovanim dokumentima ili nije sačekao da se njegov zahtev za azil obradi u nekoj drugoj evropskoj zemlji – može da bude uhapšen. Pošto to važi za skoro sve izbeglice, bez obzira da li dolaze iz Sirije, Eritreja ili Srbije postavlja se pitanje: Da li su sada svi oni prevaranti?“

Konzervativni Velt se bavi temom troškova koje nastaju prilivom izbeglica, za gradove, komune, pokrajine i celu državu. „Jedan odrasli azilant dobija mesečni džeparac od oko 140 evra. To tako stoji u zakonu za potražioce azila. Tim zakonom je takođe predviđeno da se potražiocu azila plate smeštaj, zbrinjavanje i medicinske usluge. Pored toga, potražioci azila imaju pravo na gotovinu i kupone za hranu i odeću i/ili pomoć u naturi. Najviše bode oči džeparac i ovde smatraju da mnogi sa Zapadnog Balkana najviše zbog toga dolaze. (...) Predsednik saveznog ureda za izbeglice Manfred Šmit kaže da je ta suma jednaka mesečnoj prosečnoj zaradi u Srbiji.“ Velt takođe piše da trenutno postupak za potražioce azila prosečno traje, za osobe iz Bosne i Hercegovine 4,2 meseca, iz Makedonije 4,8 meseci i Srbije 3,6 meseci.

U drugom tekstu pod naslovom Zastrašujuće poruke, minhenski Zidojče cajtung piše o različitim pokušajima nemačkih vlasti da odvrate ljude da uopšte krenu put Zapada, tj. Nemačke kako bi podneli zahtev za azil. Tako je nemačka policija, na zahtev Ministarstva unutrašnjih poslova, snimila film u trajanju od pet minuta koji će sinhronizovan biti dostavljen nemačkim ambasadama i konzulatima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Kosovu i Albaniji.

„Glas naratora u filmu koji je zvuči prijateljski između ostalog kaže: Potraga za poslom se u Nemačkoj ne priznaje kao razlog za dobijanje azila. Međutim, vlada u Berlinu ne govori tako jasno i glasno o glavnom i legalnom putu u Evropsku uniju, koji važi i za ljude sa zapadnog Balkana: to je zvanična lista deficitarnih zanimanja u Nemačkoj (Bundesagentur für Arbeit: Mangelberufe, Positivliste). Ko ima neku od traženih profesija, može iz svoje zemlje da proveri da li se njegova diploma priznaje u Nemačkoj. Ako se diploma priznaje, onda su velike šanse da se dobije dozvola za boravak i rad u Nemačkoj. I sve to bez bekstva, troškova za krijumčare ili perspektive da na kraju muka ipak bude vraćen kući.“