Dokumenta Štazija blede – šteta…
Za mnoge je to simbol mirne revolucije 1989. godine u bivšoj Nemačkoj Demokratskoj Republici: zavod u kojem su čuvani i u kojem su mogli da se pogledaju dokumenta Ministarstva za državnu bezbednost (MfS). Taj naziv je naravno cinizam, jer iza skraćenice MfS, u narodu poznat kao Štazi, krio se gigantski aparat za nadzor i ugnjetavanje. Ta tajna policija, tipična za diktature, služila je isključivo za održanje vlasti Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED).
Nakon pada Berlinskog zida, svet je bio svedok jedinstvenog eksperimenta: dokumanta Štazija nisu završili pod ključem, već su postala dostupna svima. Na taj način je pre svega milionima žrtava višedecenijske samovolje partije, trebalo da bude pružena prilika da se oslobode tereta svoje prošlosti. Konačno se moglo doći do odgovora na pitanje: ko me je špijunirao? Da li su to bile kolege na poslu, komšije, prijatelji ili čak članovi porodice? U najboljem slučaju, pogođeni su mogli da pronađu mir, a možda i da se pomire sa svojim dugo nevidljivim protivnicima i neprijateljima.
-pročitajte još: Nemačka: nikada nije kasno za lustraciju
Tvrđava Štazija je postala kuća otvorenih vrata
Da bi te zacrtane ciljeve, često i neostvarljive, mogli da ostvare, građani su neposredno nakon pada režima u DDR, upali u centralu Štazija u Berlinu i njene filijale po čitavoj zemlji. Dotadašnji mučitelji su, naime, već odavno počeli da uništavaju dokumenta. Većina je srećom ipak spasena. Taj besprimeran čin građanske hrabrosti i 30 godina kasnije prati nešto bajkovito. Tvrđava Štazija postala je kuća otvorenih vrata.
Ta kuća bila je puna polica na kojima su se nalazila dokumenta Štazija. Više od tri miliona ljudi je od 1990. dobilo uvid u te spise. Ali, sada ta kuća, odlukom nemačkog Bundestaga, gubi svoj vidljivi i važan detalj: tablu s nazivom, a time i svoju nezavisnost. Zavod za dokumentaciju Štazija se ukida, dokumenta prelaze u nadležnost Savezne arhive. Jedina uteha jeste da će dokumenta ostati dostupni svima: pogođenima, naučnicima, medijima.
Tu bi se sada moglo postaviti pitanje: gde je tu problem? Niko ne namerava da podvlači crtu pod nesrećno poglavlje Štazija. Da, to je tačno. Ali, suočavanje s diktaturom SED ovom političkom odlukom gubi jedan važan simbol: ukidanje državne ustanove koja je bila uzor i mnogima van Nemačke. Bila je uzor svim evropskim zemljama koje su se 1989. oslobodile komunističke represije.
Demoni Štazija izvučeni na svetlo dana
Zavod za dokumentaciju Štazija postalo je mesto na koje su dolazili političari i naučnici iz čitavog sveta, iz zemalja u kojima je nekada vladala tama diktature. Posetioci iz latinoameričkih, afričkih i azijskih zemalja hteli su nešto da nauče od nemačkog suočavanja s prošlošću. Njihovi učitelji su bili, i biće još do leta 2021, bivši borci za ljudska prava u bivšem DDR. Poverenici za dokumenta Štazija koje je birao parlament i koji su imali više od demokratske legitimacije: imali su ugled, priznanje i zadovoljštinu. I moć nad demonima prošlosti.
-pročitajte još: Honeker: od žrtve do zločinca
Sve to će ubuduće nedostajati, jer će dokumenta Štazija, istina, ostati dostupna, ali ukidanjem Zavoda izgubiće se važnost koja se videla i na međunarodnom nivou. A u svetu u kojem i dalje milijarde ljudi pate pod diktaturama, jedna samostalna ustanova za dokumenta Štazija važnija je nego ikad. To je misao koja mi nije pala na pamet 2016. kad je jedna komisija stručnjaka preporučila integraciju dokumenata Štazija u Saveznu arhivu. Ja sam, dakle, promenio mišljenje.
Gubitak značaja trebalo bi donekle da bude kompenzovan time što će, umesto saveznog poverenika za dokumenta Štazija, u parlamentu biti izabran savezni poverenik za žrtve diktature SED. To je možda dobro zamišljeno, ali nije mnogo više od slabe utehe. I pre svega, to se dešava prekasno. Jer, brojne žrtve SED su, 30 godina nakon mirne revolucije, već odavno umrle.