Honeker: od žrtve do zločinca
15. april 2019."Nije sve u DDR-u bilo loše." Ta rečenica i danas, 30 godina od pada Berlinskog zida, deli duhove u Nemačkoj. Za politički progonjene poput Manfreda Vilhelma ona zvuči kao nečuvena drskost. Kada drugi govore o dobrim vrtićima i lepim odmorima na Baltičkom moru, njemu se vraćaju sasvim drugačija sećanja: na robijanje u zatvoru Brandenburg. Dugo pre njega je u tom istom zatvoru bio i jedan protivnik nacističkog režima koji je kasnije postao slavan i - zloglasan: Erih Honeker. Uoči kraja rata, mladog komunistu je Crvena armija oslobodila da bi decenijama kasnije, 1971. on postao najmoćniji čovek u komunističkoj Nemačkoj.
Štazi je bio svuda
S protivnicima svoje politike je do svrgavanja s vlasti 1989. postupao kao i nacisti s njim - strpao bi ih je u zatvor. "Zločin" Manfreda Vilhelma je bio to što je u krugu svojih prijatelja i u kafićima pričao političke viceve o režimu DDR-a. Zbog toga je 1981. osuđen na osam i po godina zatvora. Završio je u istom zatvoru u kojem je nekada bio i Honeker. Pušten je 1985. godine - pre isteka izrečene kazne - samo zato što je Savezna Republika Nemačka iz humanitarnih razloga kupila njegovu slobodu. Zahvaljujući ovakvoj masovnoj trgovini ljudima DDR je dolazio do deviza.
Sudbina Manfreda Vilhelma simbolizuje brojne druge slične sudbine DDR-a. Najmanje 170.000 političkih zatvorenika je tokom 40-godišnje diktature završilo u kaznionicama. Idilično smešten između šume i vode zapadno od Berlina, s oko 3.500 zatvorenika zatvor u Brandenburgu je bio jedan od četiri najveća. Opisao ga je istoričar Tobias Vunšik u svojoj preko 1.000 stranica debeloj studiji "Honekerov zatvor".
Svedoci vremena poput 68-godišnjeg Manfreda Vilhelma su mu bili od velike pomoći, ali najveći deo materijala potiče iz dosijea tajne policije DDR-a, Štazija. Zatvorenici su bili sistematski manipulisani jedni protiv drugih, 12 posto među njima su, prema saznanjima istoričara, bili doušnici Štazija. Politički zatvorenici su pritom bili više maltretirani od kriminalaca.
Kako je to izgledalo često je na svojoj koži imao prilike da oseti i Manfred Vilhelm. Na prozivci na zatvorskom hodniku su ga osuđeni šverceri ili ubice često fizički maltretirali.
Izolacija kao program
Nepoverenje među zatvorenicima je bilo veliko. Bilo je teško s nekim osuđenim kriminalcem razgovarati o ličnim problemima, seća se Vilhelm. On je, da bi izdržao monotoniju, napade i optužbe, razvio sledeću strategiju: misliti pozitivno.
"Šta si već doživeo? O čemu sanjaš u budućnosti?" Kako bi imali neku predstavu o životu van izolacije, van zatvorskih zidina, zatvorenici su sastavljali male radijske prijemnike u domaćoj radinosti i slušali programe sa Zapada.
Mnoge robijaše u Honekerovom i drugim zatvorima DDR-a bi zatvorski život na kraju ubio. Više od 500 ih je počinilo samoubistvo. Kolike su bile njihove psihičke patnje zna i katolički sveštenik Johanes Drevs. Od 1988. je jednom mesečno držao misu u brandenburškom zatvoru. Razgovori sa zatvorenicima su bili strogo zabranjeni. Ali on tu zabranu nije poštovao. Razlozi njegove za neposlušnost ležali su i u njegovoj porodičnoj istoriji - Sovjeti su njegovog dedu od 1945. do 1949. držali u bivšem nacističkom konc-logoru Zaksenhauzenu.
Konferencija za novinare u organizaciji zatvorenika
Nakon pada Zida 9. novembra i zatvorenicima je svanulo. Hrabrost je postala veća od straha - i u zatvoru Brandenburg. Četiri nedelje kasnije, 5. decembra, zatvorenici su se izborili za konferenciju za štampu.
Za sveštenika Johanesa Drevsa je to bio "nezaboravan dan". Zatvorenici su mu pokazali svoje ćelije u kojima ih je bilo natrpano i po 10, ali kaže: "Mi zaboravljamo prebrzo i prelako." Protiv toga se, smatra, treba boriti "razmišljajući o pravu, zakonu i pravednosti". Ali ono što je najvažnije, naglašava, je "briga za bližnjeg". Jer to se, ako je i postojalo u zatvoru u Brandenburgu, baš nije moglo videti. Bivši zatvorenik Manfred Vilhelm zaključuje: "Ono što su doživeli u doba nacista, sami su primenjivali u DDR-u." Nekadašnje žrtve, kao Erih Honeker, koji je od žrtve postao zločinac.