Dečiji dres sa dna mora

Subota je, 18. april 2015. godine. Osamsto ljudi ukrcava se na libijskoj obali u drveni brod bez imena. Prethodno su, da bi došli do Libije, iza sebe imali dugo i opasno putovanje. Bili su to ljudi iz Etiopije, Bangladeša, Obale Slonovače, Eritreje, Gambije, Gvineje, Malija, Senegala, Somalije i Sudana. Pred njima je još jedno opasno putovanje – ka Italiji. Svi se nadaju boljem životu u Evropi.

Krijumčari i njihovi pomagači požuruju migrante koji su za putovanje morali da plate između 1.500 i 2.000 dolara. U pogonski deo broda, tamo gde se nalazi motor, ali i u deo koji je predviđen za utovar tereta, zbijeni su mladići – po pet ljudi na jedan kvadratni metar. Jedva mogu da dišu. Nakon toga, vrata se zatvaraju. Oni smešteni gore na palubi, u nešto su boljem položaju.

Putnici sa sobom nose telefonske brojeve i porodične fotografije. Jedan od njih nosi sliku sveca, drugi je poneo deo zemlje. Neko nosi Bibliju, a neko Kuran. Mnogi su u odeću zašili pasoše i dokumenta. Više od trećine putnika su mladi ljudi – deca između 12 i 17 godina. Među njima je i dete u farmerkama i dresu fudbalskog kluba Mančester junajted.

Samo 28 njih stiglo je do Evrope. Dvojicu njih, jednog Tunišanina i jednog Sirijca, italijansko pravosuđe u Kataniji sada je izvelo pred sud. Optužnica glasi: višestruko ubistvo iz nehata, izazivanje havarije na brodu i saučesništvo u organizovanju nedozvoljenog putovanja. Preostali preživeli optužili su ih da su krijumčari – Tunišanina kao kapetana, a Sirijca kao pomagača. Šta se dogodilo?

Očajnički povici zatvorenih

U noći između 18. i 19. aprila 2015. godine, na 140 kilometara od libijske obale, brod pretovaren izbeglicama poslao SOS-signal koji je uhvatila italijanska obalska straža. Ona je alarmirala posadu portugalskog trgovačkog broda Kralj Jakob koji je plovio u neposrednoj blizini. Teretni brod sigao je na lice mesta u pomoć i – očigledno da je došlo do sudara.

Putnici su u panici prešli na drugu stranu broda koji se zatim prevrnuo i počeo da tone. Preživeli kažu da nikada neće zaboraviti panični vrisak ljudi, zatvorenih ispod palube. Stotine ljudi završilo je na dnu mora zajedno sa brodom. Udes je preživelo samo njih 28. Završili su na Siciliji. „Bilo je tri sata ujutro. Oni su bili strahovito bledi i izmrcvareni. Drhtali su nakon strahote koju su preživeli“, opisuje Karlota Sami, portparolka UNHCR-a za južnu Evropu.

Ceo svet treba da vidi

Neposredno posle te tragedije, održan je krizni samit ministara spoljnih i unutrašnjih poslova Evropske unije na kojem je donesen generalni akcioni plan od deset tačaka na temu migracija. Ubrzo nakon toga, sazvan je i vanredni samit EU. Unija se izjasnila da želi da suzbije krijumčarenje ljudima i da pojača pomoć izbeglicama i migrantima na otvorenom moru, koja je drastično smanjena u jesen 2014. Godine, nakon okončanja italijanske misije „Mare Nostrum“.

Zahtev da se izbeglice po kvotama ravnomerno i pravedno podele po zemljama EU, naišla je, međutim, na ogorčen otpor. Italijanski premijer Mateo Renci najavio je da će olupina biti izvučena sa dna mora. „Želim da ceo svet vidi šta se dogodilo“, rekao je Renci i dodao: „Nije prihvatljivo da se neke vlade ponašaju po izreci: Daleko od očiju, daleko od srca.“

Nakon ronilačkih provera i višemesečnih priprema, olupina broda sa mrtvima izvađena je na površinu krajem juna 2016. godine sa dubine od 370 metara. Moglo je da se vidi kako iz nje izlazi voda i posmrtni ostaci ljudi. „Taj brod nosi sa sobom životne priče, lica, ljudske sudbine. To nisu samo mrtva tela i brojevi“, napisao je tada premijer Renci na Fejsbuku. On je izdao nalog da se izvade njihovi posmrtni ostaci, kako bi „naša braća i sestre mogli da budu sahranjeni“. Postoji nešto što se zove pravo na sećanje, a Evropu bi trebalo upozoriti na to s kojim vrednostima zaista može da računa.

Olupina duga 23 metra prebačena je na Siciliju i nad njom je podignut šator sa rashladnim uređajima. Vatrogasci su radili dan i noć kako bi posmrtne ostatke ljudi izvadili iz pogonskog dela broda i trupa za utovar robe. Kažu da im nije jasno kako je bilo moguće sabiti toliko ljudi na tako malom prostoru. Oni koji su radili na tome, sada dobijaju psihološki tretman i pomoć.

Nazvati žrtve po imenu

Specijalistkinja sudske medicine Kristina Kataneo iz Milana vodi tim patologa. Ona već mesecima radi na tome da se posmrtni ostaci, komadi odeće i lični predmeti poput fotografija, pasoša i raznih uspomena, vrate onima koji su ih nosili i koji bi trebalo da budu pokopani. Oni uzimaju uzorke DNK za analizu i sve beleže. Mnogi mladi doktoranti dobrovoljno su se prijavili za taj psihički težak posao. Žrtve koje ostanu neidentifikovane, dobijaju svoj broj i tako se sahranjuju.

Portparolka UNHCR-a Šarlota Sami bila je tamo i izvestila da je na sve koji su bili tamo ostavilo veliki utisak to što su saznali više o sudbinama ljudi koji su se udavili. Nakon avionskih katastrofa, identifikacija žrtava predstavlja rutinski posao, ali ovo je prvi put da je to urađeno u jednoj takvoj situaciji: „To je važno, jer to su ljudi kao svi mi. Tamo su na njih po prvi pet gledali kao na ljude.“

Jedna reporterka AP-a posmatra kako forenzičarka Kataneo pažljivo uzima dres na kome piše „Mančester junajted“. Nosio ga je sedmogodišnjak. Doktorka Kataneo naglašava da je veoma važno da ljudi znaju šta se dogodilo s njihovim najmilijima – kako iz emocionalnih razloga, tako i zbog rešavanja pravnih pitanja. Ona sarađuje sa kancelarijom za nestale, ali i sa Crvenim krstom.

Empatija u Briselu

Italija je investirala devet i po miliona evra u vađenje broda i identifikaciju mrtvih. Bivši premijer Mateo Renci nije želeo da ostane samo na tome. Najavio je da će olupinu broda poslati u Brisel, kako bi tamo, u centrali Evropske unije, bila izložena kao upozorenje.

„To je odlična ideja, koju podržava i UNHCR“, kaže Karlota Sami za DW. Ona je videla olupinu na Siciliji i bila je duboko dirnuta. „Činilo mi se da mogu da osetim kako ti ljudi dišu. Jednostavno se osećaju i nade i patnju stotine ljudi koji su bili na tom brodu.“ Ona smatra da se ne radi prvenstveno o političkoj poruci, koliko o tome da se razvije empatija za sudbinu nesrećnika. Nakon ostavke Matea Rencija, Karlota Sami se nada da će nova vlada dovršiti njegove planove. „Nije važno gde se izlaže olupina, važno je samo da ljudi mogu da je vide.“

Portparolka UNHCR-a upozorava da to nije jedini slučaj. Situacija se nije poboljšala. Na hiljade migranata i izbeglica i dalje se u Egiptu i Libiji ukrcava na prenatrpane brodove i neodgovarajuće čamce. Ove godine u Sredozemnom moru utopilo se više od 4.700 ljudi, znatno više nego prethodne godine. I mnogo više od puke brojke – jer je svako od njih je priča za sebe.