Da li su vukovi zveri – ili mamac za turiste?
21. avgust 2019.
Barbara Kener i njen suprug Keni su još pre dvadesetak godina došli u Donju Saksoniju. Naime, još tada se pročulo da su se vukovi vratili u Nemačku. Naučno interesovanje pretvorilo se u posao: tamo sada živi već više vučijih čopora tako da su njih dvoje otvorili mali hotel i nude obilazak po okolini. Doduše, gosti mogu da vide te zveri koje obično u širokom krugu zaobilaze ljude – samo ako imaju sreće.
Jedna od njihovih najpopularnijih turističkih ponuda jeste ona za porodice s decom. U nedeljnom aranžmanu deca se organizuju u male „čopore“, dok roditelji lutaju šumom. „Moj suprug je bio siguran da će to da uplaši roditelje i da oni neće hteti ni da čuju za tako nešto.“
Dogodilo se potpuno suprotno. Barbara Kener je dobro procenila da je fascinacija ljudi tom životinjom mnogo veća nego njihov strah od tog grabljivca. Program je postao pravi hit, a nagrađen je i Zlatnom palmom, svojevrsnim Oskarom nemačkog turizma kao najinovativniji turistički sadržaj.
„To su zveri!“
Bjarne ima dvanaest godina i boravi u njihovom hotelu. Kaže nam da uživa u šumu i da mu se sviđa da uči o vukovima: „Bio sam tu i prošle godine, i već znam nešto o vukovima. Sviđa mi se kako izgledaju i kako se ponašaju, kako žive u čoporu. Stvarno im se divim. Ne razumem zašto su ih istrebili.“
Ali bilo je razloga zašto su vukovi istrebljeni. Mnogi u pokrajini Saksoniji nisu ih zaboravili: za veliki deo lokalnog stanovništva vukovi su još uvek zveri i neprijatelji. Ta turistička atrakcija im je zato trn u oku i bračni par Kener je već bio meta brojnih napada „zabrinutih građana“.
„Ima ljudi koji su prilično agresivni, jer misle da smo moj muž i ja krivi za to što se vukovi opet šire. Ali moj muž je veoma tolerantan i kaže im da dođu ovde i sami formiraju sopstveno mišljenje.“ A ti ljudi zaista to i čine: bilo je slučajeva da su se umešali u grupe koje vode po šumi i pokušali da provociraju Kennerove.
Slične probleme ima i doktor Matijas Hamer, organizator malenih naučnih istraživanja za laike – „Biosphere Expeditions“. Učešće u tom istraživanju se doduše prilično skupo plaća – aranžman košta 1.800 evra po osobi – ali još su vredniji nalazi koje ti amateri sakupljaju uz stručnu pomoć.
Vukovi su postali politika populista
Na tom području, između ostalog, oni traže i sakupljaju uzorke izmeta vukova. Prošle, 2018. godine, primetili su da takvih ostataka ima dvostruko više, što znači da i vukova zaista ima sve više. Ali ti uzorci su korisni i kako bi se otkrilo čime se te životinje hrane. Doktor Hamer ponosno ističe da još nisu našli nijedan izmet koji bi ukazivao da je vuk pojeo meso neke domaće životinje.
Ipak, i on je trn u oku – i to ne samo lokalnim poljoprivrednicima, već i tamošnjim političarima. „Svaka rasprava je obeležena negativnim pristupom onih koji su protiv vukova i koji samo vide opasnosti od njega, ali ne i prilike koje ova situacija nudi. Na prvom mestu su to poljoprivrednici i lovci, ali, na žalost, i političari su se krenuli u tom smeru kako bi dobili glasove iz populističkih razloga.“
Doktor Hamer nam ukazuje na očiglednu činjenicu: uprkos ceni koja je dovoljna čak i za odmor na Karibima, sve je više učesnika njegovih malih istraživačkih poduhvata. Ali istovremeno, kaže Hamer, retko ko od lokalnog stanovnika shvata da vukovi nisu samo opasnost i izazov, već i prilika za to područje daleko od privrednih centara Nemačke.
Vukovi su tamo postali politika kojom se bavi i populistička Alternativa za Nemačku (AfD). Političari te stranke ne propuštaju priliku da podstaknu neprijateljstvo protiv zaštitnika okoline i aktuelne politike Nemačke po kojoj su vukovi još uvek zaštićena životinjska vrsta, a njihovo ubijanje je najstrože zabranjeno.
Čak i neki ljubitelji prirode – protiv vukova
Zbog te zabrane lova, poljoprivrednici koji ipak pretrpe štetu od vukova dobiće odštetu od države. Istini za volju treba reći i to da je taj postupak dokazivanja da je ovcu zaklao baš vuk često veoma dug i komplikovan, a da je odšteta koja se dobije obično samo mali deo tržišne vrednosti ubijene životinje.
Zato uzgajivači traže druge metode odbrane. To pak onda dovodi do možda začuđujuće odluke da je i udruženje inače ljubitelja prirode iz Švarcvalda (Schwarzwaldverein) – protivnik vukova. „Oni ubrzavaju propast ruralnih područja jer sve više poljoprivrednika prestaje da radi“, objašnjava predsednik udruženja Georg Keler. „Planinarenje i šetnja prirodom postaju sve manje atraktivne aktivnosti, jer je nestaju i ljudi, životinje i biljke koje se nalaze u kultivisanim područjima.“
Treba znati s kim se ima posla
Svojevrsni srednji put može se videti u blizini Bremena na severu Nemačke gde je otvoren Vučiji centar. On obuhvata i veliko područje prirode – ali je ipak sve ograđeno žicom. Oliver Borman i njegova porodica samo su jedni od mnogih koji su se odlučili da posete tu oazu vukova: „Moje tri ćerke znaju za vukove samo iz bajki braće Grim. I to da se vuk oblači kao baka da bi pojeo Crvenkapu. Kad smo posetili Vučiji centar videli smo vukove koji zavijaju na samo dva metra od nas. Sad su videle prave vukove, a ne samo slike u knjizi.“
Za ljude u centru u blizini Bremena nije samo cilj privući turiste, već je njihov poseban zadatak da podstaknu raspravu o vukovima u Nemačkoj. Organizuju takođe i savetovanja i radionice za poljoprivrednike koji misle da su njihove životinje ugrožene od vukova. „Obrazovanje o životnoj sredini je u središtu pažnje. Takvim obrazovanjem može se stvoriti tolerancija, a može se i istraživati život i ponašanje vukova. Konačno, zaštita prirode može biti uspešna samo ako prirodu približimo ljudima“, objašnjava portparol udruženja zaštitnika prirode NABU, Filip Fot.
Da li se to stvara neko novo prijateljstvo vukova i ljudi? Da li je „vuk promenio dlaku“ – ali ovoga puta i ćud? Čak i odgovor Barbare Kener mogao bi da nas iznenadi. Ne, nije. Ali i dodaje: „Život nije siguran. I u redu je to što nije siguran. Ali sa koliko opasnosti možemo da živimo? Možemo li da prihvatimo da u šumi živi opasna životinja? Ili ćemo stalno toga da se bojimo?“
Bračni par Kener poštuje vukove. Ali i znaju s kim imaju posla.