Povratak vukova u Nemačku

Divlji vuk je još od kraja 19. veka istrebljen i danas je pod najstrožom zaštitom. Nestankom socijalističke Istočne Nemačke i otvaranjem granica, iz Poljske su počeli da dolaze i vukovi na istok zemlje – ne zato što više nije bilo graničara, već zato što su mnogi poljoprivredni kombinati propali. Stanovništvo je odlazilo na zapad u potrazi za poslom. Početkom ovog veka priroda je počela da se vraća na istok zemlje – a sa njom i vukovi.

U međuvremenu više nisu samo na istoku: u pokrajini Baden-Virtemberg, sasvim na jugozapadu Nemačke, početkom avgusta nađen je ubijen vuk. Udruženje za zaštitu prirode NABU navodi da je to već 24. slučaj otkako su se vukovi vratili u Nemačku pre dvadesetak godina. Jer uprkos oduševljenju zaštitnika životne sredine, vuk je ipak ostao vuk.

Kako sačuvati stado?

To zna i Holger Bening. On uzgaja ovce na inače poznatim pašnjacima Lineburga, nešto južnije od Hamburga. I tamo su već odavno došli vukovi: „Stalno ima zaklanih životinja“, kaže nam. On još uvek uspeva da održi svoje stado: „Tamo gde ima dobrih ovčarskih pasa, rizik je uglavnom mali.“

Holger obilazi svoje stado na ispaši barem jednom dnevno. Oko pašnjaka je postavio električnu ogradu, a mora i da hrani svojih 17 pasa. Oprez je potreban: samo u tom kraju vukovi su zaklali više od 600 životinja, uglavnom ovaca, ali i goveda i divljači. Pašnjaci Lineburga su pedesetak kilometara udaljeni od bivše granice DDR-a i preko 200 kilometara od Poljske – ali vukovi su brzo pronašli put u tu relativno divlju oblast.

„Do pre par godina govorilo se da je ista mogućnost sresti vuka i dobiti na lutriji. U međuvremenu sam tako dobio na lutriji ne znam ni sam koliko puta“, kaže Bening. Ne mora dugo da se hoda da bi se pronašli njihov izmet ili otisci. Vukovi su definitivno tu, negde u blizini.

Pomoć udruženja za zaštitu prirode

To je nešto što oduševljava zaštitnike prirode: ponovno naseljavanje vukova u Nemačkoj udruženje NABU na svojoj stranici hvali kao jedan od najvećih uspeha s gledišta zaštite prirode. „Vuk pripada ovde i mislim da je načelno pozitivno to što se vratio“, smatra Peter Šite iz tog druženja. „Znam da u tako gusto naseljenom području kakvo imamo u Nemačkoj to može da dovede i do problema.“ Ipak, uveren je da se može postići suživot zveri i čoveka, a i dobrovoljci tog udruženja za zaštitu prirode spremni su da pomognu ovčarima i drugim stočarima da postave električne ograde.

Ovčari poput Beninga ne misle da je to neka velika pomoć. Jer ogradu bi trebalo kupiti, potrebno je plaćati i struju, a mora se kupovati i hrana za pse. „Sve to me košta oko 20.000 evra godišnje. Ne mogu jednostavno da povećam cenu svoje jagnjetine, jer će kupac da ode u samoposlugu i da kupi jagnjetinu s Novog Zelanda koja je ionako mnogo jeftinija nego što mi možemo da je proizvedemo.“ Žali se da svi govore kako bi vukove trebalo čuvati i da bi ovčari trebalo da čuvaju svoja stada, „ali niko to ne želi da plati“.

Poljoprivrednici još uvek dobijaju odštetu od pokrajine ako se dokaže da je vuk zaklao neku njihovu životinju, ali vukova je sve više: krajem prošle godine nadležne službe procenile su da u Nemačkoj živi 47 čopora vukova i dvadesetak vučijih parova – to je negde oko 130 odraslih vukova, štenad se još ne računa. Za mnoge koji žive od domaćih životinja već i to je previše.

Vuk sit, ali ovce nisu na broju...

Nikakvi psi, nikakve električne ograde, metak je jedina obrana od divljeg vuka. To misli i Sonja Kristijansen koja se bavi uzgojem konja i koja se zalaže da se dozvoli lov na te životinje: „Ne volim vukove. To mi je previše opasno, pogotovo ako ih je sve više. Počelo je sa njih par, sada niko više ne zna koliko ih zapravo ima.“

Ona se boji da bi vukovi mogli da napadnu njene konje. Čak i ne moraju da napadnu, dovoljno je da se konji uplaše i da se u divljem begu povrede. „Vukovi jednostavno više ne pripadaju u našu civilizaciju.“ Ona i njena porodica više ne idu čak ni u šetnje: strahuju da će sresti vuka. „I šta da onda radim“, pita Sonja. „Da čekamo da vuk napadne nekog čoveka ili još gore – neko dete?

Hendrik Majne takođe misli da bi lovcima trebalo dozvoliti odstrel kako bi se broj vukova držao pod kontrolom. On je uzgajivač goveda i tvrdi: „Niko ne kaže da ne bi trebalo da ovde bude vukova, ali ne mora da ih ima na hiljade. Suviše su ovde gusta naselja ljudi.“ Majne poznaje stočare kojima su vukovi napadali telad, pa čak i odrasla goveda dok su bila na ispaši.

Majne kaže da su oni odlučili da svoje životinje ubuduće stalno drže zatvorene u štali: „Slobodne ispaše – bez obzira na to da li je reč o govedima, ovcama ili konjima – jednostavno više neće biti ako se ovako nastavi s vukovima.“ To i košta, a da ne govorimo o kvalitetu života domaćih životinja.

„To je vuk!“

Ni kod lovaca ne vlada velika ljubav prema vukovima: često se nalaze ostaci zaklanih srndaća i jelena. Neretko su to mlade životinje koje ni lovci ne smeju da ustrele. Ali pucati na vuka najstrože je zabranjeno – osim možda u samoobrani.

Kada je reč o vukovima, ljudi su zaista iracionalni. Peter Šite iz Udruženja zaštitnika prirode to tumači nasleđem iz srednjeg veka. „U vreme kada su naši preci imali po jednu kravu ili kozu, ako ona strada, onda je i čitava porodica morala da gladuje.“ To danas gotovo nigde nije slučaj, ali „strah od tih velikih, opasnih zveri i dalje postoji.“ To ide sve dotle da se u nekim selima ponovo pale velike vatre kada se čuje da su vukovi krenuli u njihovom smeru.

Ipak, ima i onih koji tvrde da je suživot moguć. Hanelore Martin i sama uzgaja konje i na čelu je radne grupe udruženja NABU koja se nazvala „Konj i vuk“. Ona kaže da se takođe veoma zabrinula kada je čula da su se vukovi vratili. Ali već nakon malo istraživanja utvrdila je da će vuk samo u izuzetnom slučaju da napadne tako veliku i snažnu životinju kao što je konj. Zato se zalaže da se „ta histerija malo stiša“.

Ona ne misli ni da bi otvaranje lovne sezone na vukove bilo šta promenilo: čak i da se ubije buk, kaže, to će samo otvoriti prostor drugom vuku ili čoporu da dođe na to područje.

I na kraju, može se reći da političari i poljoprivrednici, uzgajivači stoke i zaštitnici životne sredine mogu da se svađaju do iznemoglosti oko toga šta da se radi sa vukovima. Jer sami vukovi očigledno su već odlučili. Oni su se vratili i ne žele više da odu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android