Crna Gora: Autoputem u dužničku klopku Kine

Švajcarski Noje cirher cajtung u tekstu pod naslovom „Autoput od nigde do nikuda“ piše o gradnji autoputa od granice Crne Gore sa Srbijom do luke Bar.

List podseća da planovi o izgradnji te ceste nisu novi, započeli su još u vreme Tita. Ali tek sa proglašenjem nezavisnosti Crne Gore 2006. postalo je konkretno Tako je 2014. koncesija dodeljena kineskoj korporaciji Road and Bridge (CRBC), pri čemu je Kina dala na raspolaganje i kredit – u početku je reč bila o 800 miliona evra, ali je cena radova u međuvremenu narasla na 1,3 milijarde.

„Zapadne studije o izvodljivosti su u prošlosti izrazile sumnju o isplativosti ogromnog i skupog projekta u zemlji sa samo 650.000 stanovnika. Ali ipak je gradnja započeta. (...) Sada bi Crna Gora mogla da postane sledeća žrtva kineske dužničke diplomatije. Još 2018. je američki trust mozgova Center for Global Development zemlju uvrstio u onu grupu kojoj preti opasnost da zbog kineskih kredita dođu u situaciju da ne mogu da plaćaju dugove“, piše švajcarski list.

„Prema navodima Međunarodnog monetarnog fonda, 2019. je zaduženje crnogorske države iznosilo 80 odsto ukupnog budžeta, a ove godine bi to moglo da naraste i do 93 odsto. Četvrtina tih dugova se odnosi na Kinu, i taj udeo stalno raste“, dodaje Noje cirher cajtung.

U tekstu se podseća da Kina u okviru strategije „Jedan pojas, jedan put“ (One belt, one road) širom sveta investira velike sume novca u infrastrukturu. „U Crnoj Gori je ovog leta Kina po investicijama pretekla Rusiju. Za vreme vladavine Mila Đukanovića postajala je sve veća Zavisnost od takozvanog korozivnog kapitala, dakle novca iz autoritarnih država koji se dodeljuje bez uobičajenih kontrolnih mehanizama pravne države. To ima veze sa sistemom vladavine ovog dugovečnog vladara, ali i sa manjkom alternative. Crnoj Gori, kao zemlji koja nije članica EU, vrlo je ograničen pristup novcu iz strukturnih fondova Unije“, navodi se u tekstu.

List analizira i računicu Kine: „Peking na taj način obezbeđuje pristup strateškoj infrastrukturi, a indirektno i mogućnost političkog uticaja. Zato kineski kreditori, za razliku od Evropljana, ne postavljaju pitanja o isplativosti nekog projekta ili o transparentnosti. Najvažniji crnogorski partner Kineza je Bemax, firma za koju se kaže da je tesno povezana sa Đukonovićevom partijom.“

Pri tom kineski krediti nipošto nisu povoljni. „Država snosi rizik promene devinog kursa, a za sporove je nadležan sud u Hongkongu. A priča se da u ugovoru postoji i klauzula po kojoj Kina dobija pravo korišćenja zemlje u Crnoj Gori, ako država ne bude u mogućnosti da vrati dugove. Kina je već pokazala zanimanje za luku Bar. Na sličan način je luka Hambantota na Šri Lanki dospela pod kinesku kontrolu.“

Nova crnogorska vlada traži način kako da otplati rate kredita – samo sledeće godine ona iznosi 67,5 miliona dolara. Trenutno su različite opcije na stolu, od novih zaduženja kod Međunarodnog monetarnog fonda, do prodaje dugova stranim investitorima.

 Ali svi posmatrači se slažu oko toga da Crna Gora bez pomoći izvana te dugove neće moći da plati. Pre nekoliko dana je Podgorica uzela novi kredit kod zapadnih banaka u iznosu od 750 miliona evra.

„A šta će da bude sa autoputem?“, pita se list. „Prva deonica od 41 kilometra bi trebalo da bude završena sledeće godine. Ali niko ne zna šta će biti sa drugim delovima. Čak i za nužne prilazne puteve potrebno je da se nađu novi krediti. Ako to ne uspe, ovaj projekat će konačno da postane ono kako ga u Crnoj Gori već mnogi nazivaju: Autoput koji od nigde vodi nikuda“, piše Noje cirher cajtung.

Kako Srbija subvencioniše ugalj

List Frankfurter algemajne cajtung u tekstu objavljenom u ekonomskoj rubrici pod naslovom „Tamo gde se subvencioniše ugalj“ piše o evropskim zemljama koje još uvek odvajaju velika državna sredstva za finansiranje proizvodnje i korišćenja uglja u energetici.

Nedavno je naime direktor Evropske energetske zajednice Janez Kopac jasnim rečima kritikovao Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Albaniju, Crnu Goru, Severnu Makedoniju, Kosovo i Ukrajinu – jer subvencionišu vađenje uglja i uveliko ga koriste za proizvodnju energije.

„Pogled na statistiku pokazuje koliko su ove države u proizvodnji električne energije zavisne od uglja: na Kosovu je to 95 odsto, u Srbiji 66 odsto, u Bosni i Hercegovini 60 odsto, a i Ukrajina i dalje ima 26 odsto udela u potrošnji. I pri tom nije tako da bi taj udeo s godinama bio sve manji. U Srbiji i BiH se čak planiraju nove termoelektrane na ugalj, u Ukrajini se postojeće prilagođavaju za rad još u narednih 25 do 30 godina“, navodi frankfurtski list.

Te države, koje su, sa izuzetkom Kosova, sve potpisale Parisku konvenciju o klimi, taj ugalj potpomažu stotinama miliona evra svake godine, naglašava se dalje u tekstu. „Kopac, čija Energetska zajednica želi da u energetskoj i klimatskoj i van granica EU uvede standarde EU, računa da su Ukrajina i zemlje zapadnog Balkana 2018. i 2019. proizvodnju električne energije korišćenjem kamenog uglja i lignita direktno subvencionisale sa 900 miliona evra – najviše u Ukrajini, 751 miliona evra, a potom u Srbiji sa 88 miliona evra, i Bosni i Hercegovini sa oko 40 miliona.“

„Uz te direktne subvencije vlade daju industriji uglja i garancije za kredite. Samo 2019. je to bilo u iznosu od oko dve milijarde evra. Vrlo često tu se zapravo radi o prikrivenoj pomoći države, što je inače zabranjeno Ugovorom o Energetskoj zajednici. Taj problem je Evropskoj komisiji poznat, ali se do sada niko za to nije interesovao“, piše u tekstu.

Da bi se to promenilo, Svetska banka i druge međunarodne finansijske agencije pokrenule su inicijativu sa ciljem da se pomogne Srbiji i drugim zemljama regiona i Ukrajini da odlučnije krenu u pravcu obnovljivih i ekološki prihvatljivih izvora energije.

Tako je krajem prošle nedelje je sa radom počela takozvana „Platforma“. „Ona bi trebala da deluje zajedno sa već postojećom inicijativom EU 'Regioni uglja u tranziciji' koja raspolaže sa više desetina milijardi evra. Cilj je da se ostvari 'pravedna tranzicija'. To znači sastavljanje planova za zatvaranje rudnika uglja i elektrana, organizovanje pomoći za pogođene ljude, opštine i kompanije. Samo na zapadnom Balkanu od uglja naime živi oko 30.000 ljudi iz, u Ukrajini oko 40.000.“

Sredstva za finansiranje te nove platforme trebalo bi da dođu od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD). Već u prošlosti je ta banka finansirala izgradnju solarnih elektrana i elektrana na vetar jačine od oko 500 megavata. Delomično su novi parkovi vetrenjača nastali na površini nekadašnjih rudnika uglja.

priredio Zoran Arbutina

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android