Katalonija nije jedini region u Evropi koji teži većoj samostalnosti. Tu su i Škotska, Južni Tirol, Olandska ostrva, Flandrija, a možda i Bavarska. Time lista ni izdaleka nije popunjena. Neki regioni ne teže državnosti već žele samo više autonomije, drugi, poput Škotske ili Katalonije, žele potpunu nezavisnost.
Institucije EU u Briselu na te centrifugalne sile gledaju sa pomešanim osećajem. Jer one dovode u pitanje granice postojećih nacionalnih država. A integritet nacionalnih država, koje su članice EU, sastavni je deo evropskih ugovora, kojima se definišu principi, pravni i institucionalni temelji Evropske unije, te odnosi s državama članicama i međunarodnim organizacijama.
Kada nacionalna država menja svoje unutrašnje i demokratsko uređenje, Evropska unija nema s tim nikakav problem. Primer je pristupanje DDR-a Saveznoj Republici Nemačkoj. Moguće otcepljenje Škota od Velike Britanije, iako iz perspektive Evropske unije nije poželjno, zakonski je neproblematično jer se Velika Britanija kao celina složila sa škotskim referendumom, za razliku od Katalonije, gde španska država negira pravo na referendum.
Nijedan od ovih slučajeva nije potpuno isti. Tu je i otcepljenje Kosova od Srbije, pri čemu Kosovo nisu priznale sve države ili raspad multietničkih država poput Jugoslavije ili Sovjetskog Saveza. Delovi tih bivših država su sada članice EU, kao Slovenija i Hrvatska kada se radi o bivšoj Jugoslaviji. Priznavanje Katalonije kao posebne države od strane EU je, iz sadašnje perspektive, isključeno. Vlada u Kataloniji ne bi trebalo da gaji pogrešne nade.
Šta bi međutim moglo biti rešenje za odnos prema konfliktima nacionalnih država i njihovih regiona? Postoji li evropski odgovor? Predložena „Evropa regiona" već postoji. Baš ove sedmice u Briselu slučajno zaseda „Odbor regiona", telo koje okuplja 350 predstavnika regiona iz svih 28 članica EU i koje predstavlja jednu vrstu parlamenta regiona. Ovaj odbor međutim ima samo savetodavnu ulogu.
Zakonodavnu vlast zemlje članice EU imaju preko Saveta EU i Evropskog parlamenta, koji se direktno bira. Predlog da se u okviru EU smanji moć nacionalnih država, a ovlašćenja prenesu na regione ili pokrajine, kao što su Katalonija, Koruška ili Šlezvig-Holštajn, i da se one načine nosiocima evropskog identiteta teoretski ima šarma ali je u praksi neizvodljiv.
Federalizacija istorijski izraslih nacionalnih država bi se teško odvijala. Ne postoji samo regionalni osjećaj za domovinu, već i nacionalni identitet, koji se ne može tek tako izbrisati. Osim toga, secesionisti u Kataloniji ne žele da budu region u Evropi, već punopravna država jer veruju da su Katalonci nacija. Ovde granice i pojmovi postaju rastegljivi. Postavlja se pitanje šta je nacija, šta region a šta konfederacija?
Danas je situacija takva da se 28 država i 750 poslanika Evropskog parlamenta moraju složiti da bi se donele odluke u Briselu. Ako bi nacionalne države zamenili regiioni koje je definisala EU, na svakom samitu bili bi prisutni predstavnici 28 nacionalnih država, ali i 98 regiona. Ovi regioni su približno jednaki onome što se smatra pokrajinom u Nemačkoj.
Ali, moguće je i dalje usitnjavanje. Ako podelimo regione po okruzima u Nemačkoj, dobićemo 276 regiona. Ako ih podelimo na županije ili departmane kao što je u Francuskoj, stižemo do broja 1.342. Takvom Evropom se ne bi moglo upravljati.
Ove brojke dolaze od strane evropske statističke službe Eurostat. Ona uredno deli EU u regije od prvog do trećeg reda (NUTS), jer se subvencije i strukturalna pomoć EU tako detaljno planiraju za svaki region.
Razdvajanje u regione ne bi rešilo politički problem koji se vidi u Kataloniji. Samodefinisanim nacijama, koje se osećaju „potlačenim" kao mnogi Katalonci, mora se jasno staviti do znanje da državnost i seckanje teritorija nisu pravi napredak u našem vremenu. Katalonci treba da pokušaju da promene Španiju, a Škoti Veliku Britaniju. Brisel nije adresa na koju treba da se obraćaju zbog toga.