Braća u zločinu
1. decembar 2017.
Presuda šestorici lidera Herceg-Bosne u Hagu iskorišćena je da se na naslovnicama srpske štampe istakne kako je Haški sud ustanovio da je Franjo Tuđman zločinac, a da je Hrvatska označena kao agresor u Bosni i Hercegovini. Rano je govoriti o dalekosežnim pravnim i političkim implikacijama ovakve presude, ali srpskoj javnosti i medijima nije promaklo da su lideri takozvane Herceg-Bosne, zajedno sa političkim i vojnim vrhom Hrvatske, proglašeni krivim za udruženi zločinački poduhvat.
Ako se tome doda da je već zapaženo da se u presudi Ratku Mladiću nalazi fusnota koja tobože amnestira Slobodana Miloševića za zločine u BiH, slika pritajenog likovanja je nešto jasnija. Skreće se u tom smislu pažnja na fusnotu presude Mladiću u kojoj stoji kako „dokazi koje je primilo sudsko veće nisu pokazali da su Slobodan Milošević, Jovica Stanišić, Franko Simatović, Željko Ražnatović ili Vojislav Šešelj učestvovali u realizaciji zajedničkog kriminalnog cilja“.
A Hrvatska, prema presudi šestorci, jeste učestvovala. Tokovi novca, naoružanja, vojnih i političkih veza – sve to je ostavljeno za neke dalje i drugačije analize. Kompletno tumačenje ovih presuda se tako svelo na pojednostavljene zaključke kako se Srbija više ne može posmatrati kao agresor u BiH, čak i da je Milošević oslobođen svake krivice za tamošnje događaje.
Pročitajte još: Otrov je u tumačenjima
Čitava optika o zajedničkim akcijama i dogovorima Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića se tako na trenutak promenila, ali istoričarka Dubravka Stojanović za DW kaže „da je vođstvo bosanskih Srba optuženo za najteže zločine genocida, i da stoga nema mesta nikakvom radovanju“.
Ona podseća da je i pred Međunarodnim sudom pravde otpala odgovornost Srbije za rat u Bosni, ali da je ostala odgovornost za nečinjenje u slučaju genocida u Srebrenici. „Možda je i ovaj sud pošao tragom te presude. Ali, jedna su stvar sud i pravo, a druga pravda i istorijski sud. Na nama je sada da analiziramo programe koji su doveli do jugoslovenskih ratova, pa i do komadanja Bosne, a tu ćemo naći obilje argumenata da je to bio ratni cilj.“
Srbija – amnestirani agresor?
Izvesno olakšanje koje je primetno u Srbiji nakon poslednjih presuda Haškog suda, koje se vidi kao amnestija Srbije za agresiju u Bosni, za odgovornog urednika nedeljnika Vreme Filipa Švarma je „pre svega politička stvar“.
„Možda više o tome ne možemo da govorimo isto kao do sada, ali svakako da i dalje ostaje ozbiljna umešanost Srbije u bosansko-hercegovački rat. U krajnjoj liniji to je presuđeno u nekim drugim presudama pred Haškim sudom“, kaže Švarm. „Dakle, možda Slobodan Milošević nije pomenut u presudi Ratku Mladiću, ali učešće Srbije se pominje u mnogim drugim presudama Haškog tribunala.“
Dubravka Stojanović ističe da je Slobodan Milošević „mnogo puta javno rekao da je to rat koji treba da dovede do države u kojoj će živeti čitav srpski narod. To je podrazumevalo uzimanje onih delova Hrvatske u kojima je živeo veći broj Srba i povezivanje sa Srbijom preko onoga što je nastalo kao Republika Srpska.“
„Da li je bilo crtanja po salvetama, da li su se Milošević i Tuđman baš direktno dogovorili o podeli Bosne – za to nemamo dovoljno dokaza. Mada, tok rata bi mogao da govori tome u prilog i sada vidimo da je to za hrvatski slučaj dokazano“, kaže ova istoričarka.
Iako je veza Milošević-Tuđman delovala neraskidivo, ona je poslednjim presudama haškog suda ozbiljno dovedena u pitanje. Mogu li akcije Miloševića i Tuđmana da se nekako razdvoje u ovom kontekstu, pitamo Dubravku Stojanović: „Ako se prisetimo devedesetih godina i onoga kako je to izgledalo na terenu, delovalo je kao da su te akcije sinhronizovane, pogotovu na teritoriji Bosne i Hercegovine, i da je Bosna zaista planski podeljena u etnički čiste celine. Koja vrsta dokaza je potrebna da bi se to ustanovilo, to zaista ne možemo znati, naročito nakon ovakvih presuda.“
Hag dobar samo kad osudi druge
U kojoj su meri, dakle, Milošević i Tuđman braća u zločinu? Biće sve teže to dokazati, ali Filip Švarm skreće pažnju da je „istorijska činjenica da već od njihovog susreta u Karađorđevu, koji je bio važan i ključan za izbijanje neprijateljstava u bivšoj Jugoslaviji, oni su proveli praktično četiri godine deleći Bosnu i prekrajajući granice u bivšoj Jugoslaviji“.
Pročitajte još: „Biramo da budemo iza dimne zavese“
Švarm takođe ističe da se presude u Hagu posmatraju na navijački način i da je to nastavljeno i nakon najnovijih presuda. „Navija se samo za naše, a uopšte se ne razmatra zašto ti ljudi odgovaraju pred Haškim tribunalom“, kaže Švarm.
Svaka presuda se koristi da se prodube sukobi između bivših jugoslovenskih republika, ali „lično bih volela da ovo bude prilika da se, pre svega Hrvatska, suoči sa sobom“, zaključuje Dubravka Stojanović. „Jer, Hrvatska je sebe stavila u ulogu žrtve i pobednika i ovo je za nju sada veliki šok. Sada je trenutak da se i Hrvatska suoči sa svojom odgovornošću, kao što sam to oduvek mislila i za Srbiju. A Srbiji bi ovo takođe trebalo da bude opomena da dodatno razmisli o sebi, i da ne gradi svoju sreću na tome što je Hrvatska optužena i osuđena.“