Rasprava se ne pomera unapred, suparnici su se međusobno zaglavili. Kultivisana rasprava više nije moguća. Postoje samo oni koji su za i oni koji su protiv. Pravedno i nepravedno. Dobro i zlo. Ništa nema između. Bliži se kraj sveta – i jasno, tu sad nema vremena za rasprave. Potrebno je delovati. Na sve strane se proglašava vanredno stanje.
Naravno da nije sporno to da je klima važna tema. Reč je o glečerima koji se otapaju, o čitavim regionima pogođenim sušom, o porastu nivoa mora, o polarnim medvedima koji skapavaju od gladi. Ali nikad se ne govori o mnogim onim merama koje su preduzete kako bi se što je moguće manje ugljen-dioksida emitovalo u vazduh. O filterima na industrijskim postrojenjima, o svemu onome što je preduzeto kako bi automobili ispuštali što manje štetnih gasova ili se pokretali električnom energijom. To se najčešće po kratkom postupku naziva „greenwashing“, proglašava se za nekakav providan ekološki alibi.
Šta se već danas dešava
Evo samo nekoliko primera, nasumično izabranih. Još pre više od deset godina proizvođač čelika Zalcgiter pokrenuo je projekat pod imenom „Energetska efikasnost“. Otada je u okviru tog projekta ušteđeno milion tona CO2, a godišnje se troši 3.300 kilodžula manje energije. To je količina dovoljna za snabdevanje 55.000 domaćinstava.
Ili recimo druga po veličini flota trajekta na svetu, firma „Washington State Ferries“, na putu je da pređe na električni pogon. Do sada su brodovi te flote godišnje gutali 75 miliona litara dizela. Zašto oni sada prelaze na struju? Zato što je guverner savezne američke države Vašington zakonski tako odredio. Ali šef firme uz to dodaje: mi to ne radimo samo zato što je guverner tako odlučio. To je, kaže, jednostavno dobra ideja, čak i onda kada niste aktivista za zaštitu životne sredine. Manje je buke, manje zagađenja, a na kraju krajeva – uštedeće se i na troškovima.
Sve je više zelenih firmi
Baš nedavno, tokom konferencije o klimi u Madridu, 180 firmi obavezalo se da će da smanji količinu štetnih gasova i da će najkasnije 2025. da rade „klimatski sasvim neutralno“. Pritom nije reč o nekakvim malim preduzećima. Reč je o velikim koncernima i velikim imenima, poput proizvođača robe široke potrošnje „Bajersdorf“, najvećeg svetskog proizvođača piva „Ambev“ ili međunarodne avio-grupacije „International Airline Group“ (British Airways, Iberia), trećem po veličini evropskom avio-prevozniku. Time se broj firmi koje su se okupile u grupi Business Ambition for 1,5˚C - Our Only Future od osnivanja u septembru faktički udvostručio.
No dešavaju se i čudne stvari, one koje bacaju u očaj ne samo aktiviste, već i realiste koji se bave klimom. Potrebno je samo pogledati neuspeh nemačkog energetskog preokreta. Doduše, znatno je povećan udeo obnovljivih izvora energije, ali čitav projekat je do sada, prema navodima nemačkog Saveznog ureda za reviziju (Bundesrechnungshof), progutao 160 milijardi evra.
I uprkos tome, u Nemačkoj faktički više ne postoji solarna industrija, a isto tako se loše piše i industriji proizvodnje vetrenjača. Umesto da to bude tema, u Nemačkoj raspravljaju o tome kolika može da bude minimalna udaljenost pojedinih vetrenjača od najbližeg naselja. Istovremeno, u nemačkom komšiluku u Francuskoj razmišlja se o izgradnji šest novih atomskih elektrana.
Šta klimatski aktivisti zaista žele?
Ali bez obzira na sve te nedostatke, da li je zaista istina da se ništa ne dešava, kao što to klimatski aktivisti neumorno ponavljaju? Ili su ipak teme kao što su održivost i zaštita životne sredine u mnogim firmama postale deo realnosti? I to između ostalog i zato što su to postali elementi koji pospešuju poslovanje? Zar ne bi trebalo malo bolje sagledati šta zaista žele vodeći ljudi pokreta za zaštitu klime?
Recimo Luiza Nojbauer, u Nemačkoj poznata kao neka vrsta domaće Grete Tunberg. Ili Karola Rackete, koja je postala svetski poznata kao kapetanica broda „Sea Watch 3“ kojim je spasavala izbeglice iz mora, ali koja je u stvari ipak radije aktivistkinja pokreta Extinction Rebellion. Obe su napisale knjige – Rakete je svoju nazvala „Poziv poslednjoj generaciji“, a Nojbauerova je svojoj dala naslov „O kraju klimatske krize“.
Te knjige vrve zabranama i kaznama. Uništavanje prirode trebalo bi progoniti kao zločin protiv čovečnosti. O slobodi pojedinca tu se uopšte ne govori. Dominantan ton tih knjiga je sledeći: ne može se pojedincima prepustiti odluka da li će biti za zaštitu klime ili neće. A u jednom intervjuu Karola Rakete kaže: „Sa svime što radimo, kao i sa svime što ne redimo, mi podržavamo postojeći sistem“. Zbog toga je građanska neposlušnost „neophodna“.
Tu postaje jasno da se radi o nečem mnogo većem: o borbi protiv postojećeg ekonomskog sistema, o borbi protiv slobodnog tržišta, protiv kapitalizma. Ko god tu stane na put, ko možda ima drugačije mišljenje, taj po definiciji ne može da bude u pravu. Samo oni koji se radikalno zalažu za zaštitu klime imaju istinu na svojoj strani i spadaju među dobre.
Onaj ko tako žestoko zagovara ekološku plansku privredu trebalo bi malo da se osvrne unazad. Katastrofalno uništavanje prirode u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj dobar je primer koji pokazuje nesposobnost sistema planske privrede kada se radi o održivom razvoju i zaštiti životne sredine.
Šta da se radi?
U toj usijanoj klimi, razumna rasprava o činjenicama više nije moguća. Ali mi moramo da razgovaramo – i to velikim delom predstavnici različitih generacija međusobno – kako da razrešimo taj sukob. Jedni sa svojim životnim iskustvom, drugi sa svojom nestrpljivošću. Sa zvonjenjem na uzbunu i pričama o skoroj propasti sveta, to se neće uspeti. To će samo dodatno pojačati otpor na drugoj strani. Pritom su nam potrebne ideje mladih, njihova neopterećenost, otvorenost i radoznalost. Pokažite nam da možete bolje nego mi. Ali uključite i nas u to putovanje.