„Bolje nego Bljesak i Oluja“
15. januar 2018.
DW: Gospodine Vrkić, zašto se proces za koji se objektivno može reći da je bio velika hrvatska pobeda danas prepušta zaboravu?
Ivica Vrkić*: Politički kad se gleda, to je jedna od najuspešnijih mirovnih misija ikad. Zašto je mi onda tako doživljavamo? Zato što je jedan deo naših ljudi bio željan osvete zbog svega onoga što im se događalo od 1991. godine. Nije problem u tom emocionalnom odnosu ljudi koji su imali žrtve u porodici i koji su bili prognani, već je problem što svaka vlast u Hrvatskoj nije na pravi način vrednovala ili govorila o reintegraciji. Ispada da su reintegraciji najviše doprineli i o njoj najviše govorili oni koju su je sprovodili. Tu mislim od predsednika Tuđmana pa do nas operativaca koji smo to radili.
I to uvek uz komponentu bez koje se ne može razgovarati: onu međunarodnu vođenu generalom Žakom Polom Klajnom, sa određenom kritičnom masom među Srbima koje je vodio Vojislav Stanimirović i u ime Hrvatske vlade čiji sam ja bio operativni predstavnik na terenu. Mi smo tražili rešenja i učinili sve da tu misiju izvučemo iz ralja osvete i da podignemo nivo hrvatske političke osvešćenosti da se rat može dobiti i mirom i dijalogom te da svaki rat mora da se završi i da mir mora da prevlada.
Konzervativne procene su da bi u slučaju vojnog rešenja poginulo barem 1.500 do 2.000 ljudi.
Kažu čak i više. No, očito je da je i sam Slobodan Milošević procenio da su se iscrpeli u tim ratovima i da neke stvari ne idu kako su zamišljali oko stvaranja Velike Srbije. Naročito im je to postalo jasno nakon „Bljeska“ i „Oluje“. S druge strane mislim da je međunarodna zajednica prvi put na ovom prostoru reagovala izvrsno kad je poslala generala Klajna s mandatom nakon Erdutskog sporazuma i dala mogućnost da se sedne i razgovara.
Nije jednostavno bilo 1996. pojaviti se na okupiranom području...
Politički je stvorena odluka u glavi predsednika Tuđmana koji je tada bio autoritet i njegova uloga je najzaslužnija, ali njegovo okruženje i veći deo ljudi kojima je bio okružen je bio protiv toga. Mi koji smo bili za reintegraciju smo više u dobroj veri verovali da to možemo da uradimo nego što smo znali kako to uraditi.
- pročitajte još: Vukovar – još uvek ista priča
Nije bilo lako operativno ući u taj prostor kad su tamo bili glavni Goran Hadžić i Željko Ražnatović Arkan. Hadžić je vodio politiku znamo kakvu, a Arkan je pljačkao šta je stigao i verovatno delio s Hadžićem plen i u nafti i u seči drva i u svemu ostalom. Oni su imali jake lične interese, čak i jače od ideje stvaranja Velike Srbije na tom prostoru, jer su od tog novca imali više koristi nego od same ideje.
Niste baš imali sagovornika s druge strane u tom trenutku.
Ja sam se sretao s Hadžićem jer je sam imao takav zadatak, a on je bio na početku predstavnik druge strane. No nikada mu nisam pružio ruku jer sam znao šta je taj čovek radio. Čak mi je i Klajn govorio da će mi dati svoj Kadilak ako mu pružim ruku, ali nisam nikad. Iako to nisam radio zbog nekoga efekta u tom trenutku sam dobio i podršku naših prognanika.
Mimo tih animoziteta koji su postojali, šta je tehnički bio najzahtevniji posao?
Bilo je najteže ući u taj prostor i uvlačiti pojedine sektore i ljude, poput Elektroprivrede, Pošte, državnih institucija, kombinata... s jedne strane su bili naši naši prognanici, a s druge strane Srbi koji su se tamo zatekli i od kojih je više od 90 odsto bilo uvereno da će tu ostati nekakav oblik srpske države i da to neće biti deo Hrvatske. U takvom svetlu bilo je teško spajati nešto nespojivo jer je trebalo implementirati elemente hrvatske države, a i kada se selo za isti sto, više je bilo psovki nego konstruktivnog razgovara.
- pročitajte još: „Hrvatice, Hrvati i pošteni Srbi"
Trebalo je vremena da se međusobno ljudi naviknu i da se vidi da nema tu šale i tu je Klajn bio izričit. Tek kada je došao Vojislav Stanimirović koji je bio spreman da učestvuje u tome da dođe hrvatska vlast – naravno pod uslovom da svi Srbi koji žele mogu tu ostati i ostvariti svoja građanska prava – tek je tada došlo do pomaka i nakon toga je sve bilo lakše.
Jeste li u Stanimiroviću imali osobu za dijalog s druge strane?
Jesam. Iako je i njega pratila priča da je učestvovao u nekim zločinima. No, on je tvrdio da to nije istina, a i ja sam dobijao podatke od naših službi koje su to istraživale da to nije istina. Njegov je odnos bio vrlo profesionalno korektan i nisam mogao verovati da bi neko mogao da glumi da želi ostati u Vukovaru, kao što je i ostao, a da je činio zločine. To bi bilo suludo. On je pokazao da želi da živi na tom prostoru i spreman je bio da radi na dolasku hrvatske vlasti i zaštiti interesa Srba. Tek njegovim dolaskom smo i počeli da radimo jer pre njega nismo imali sa kim da razgovaramo. Pre njega svi su imali stav: „Ovo je Srbija“.
A zahvaljujući međusobno poverenju gde sam ja štitio naš cilj da se uspostavi hrvatska vlast, da se vrate prognanici i da ostanu Srbi koji nisu činili zločine – nije bilo teško raditi kada smo se mi razumeli. Ali bilo je teško svakom od nas, a posebno Stanimiroviću u Vukovaru i meni u Osijeku gde su me uglavnom doživljavali kao izdajicu jer su smatrali da to nije bio interes Hrvata... Meni je žao što je o Stanimiroviću stvorena pogrešna slika jer je hrabar čovek koji je štitio interes svog naroda i koji je odigrao veliku i pozitivnu ulogu.
Realno u tom trenutku Hrvatska nije imala „odrešene ruke“ da oslobađa taj prostor vojnim putem. Američko prisustvo je bilo snažno na ovim prostorima.
Mislim da je ovo bilo najmudrije i najkorisnije s obe strane. Najvažnija je stvar da nijedan čovek nije više poginuo. Najveći deo hrvatskih političara nije bio za mirnu reintegraciju i najvećem delu hrvatskih političara nije odgovaralo da se slavi proces u kojem oni nisu učestvovali. Slaveći taj proces, slavili bi ljude koji su to sproveli. Meni je većina ljudi iz Hrvatske vlade govorila da nikada neće doći u Vukovar dok je i jedan Srbin tamo. U takvim okolnostima, morali bi slaviti pogrešne ljude. Dakle nekog Vrkića, Klajna, Stanimirovića...
- pročitajte još: Ima smilja i lavande, nema struje i vode
Jasno mi je da niste prvog dana bili dobro dočekani, ali je li Srbima postajalo jasno da je bolje biti građanin Hrvatske nego neke paradržave koja ne isplaćuje penzije i u kojoj vlada hajdučija. 20 godina kasnije oni su i građani Evropske unije...
Kada sam došao raspoloženje je bilo „nula“. Ali nakon dve godine mislim da je više od 50 odsto ljudi bilo svesno da je vredelo ući u taj eksperiment, jer to je tada bio eksperiment. I da taj proces nije tako eksponencijalno rastao i da se nije videla korist od države i našeg ponašanja, mislim da se ne bi nikada tako pozitivno završio kao što se završio. Ali to je moglo ići samo tako što smo mi ozbiljno shvatali tu pozitivnu komponentu u srpskoj zajednici koja nije imala ništa protiv hrvatske države. Ljudi su shvatili da se ostvaruje ono što smo govorili od prvog dana i videli su da neće tu sada doći vojska, već civili koji će sastavljati vlast koja se sastoji i od Hrvata i Srba.
Danas se mirna reintegracija spominje još samo u civilnom sektoru, iako se i s te strane mogu čuti mišljenja da je zapravo celi proces trebalo da potraje i nakon što je Hrvatska došla na svoje granice jer politički napredak nije pratio i napredak odnosa između Hrvata i Srba.
Mislim da je reintegracija bila najuspešnija u te dve godine, ali nije postigla sve što je trebalo i u tom delu se slažem. Mislili su da će vlast kroz dnevni rad rešavati te probleme. Vlast je samo nastavila da se ponaša birokratski, jednako odbojno i prema Hrvatima i Srbima. Problem je što vlast nije popunjavala taj prostor sa istim političkim intenzitetom kao i mi koji smo radili na uspostavi vlasti kroz reintegraciju. Odnosi Srba i Hrvata su ostali na nivou na kojem su bili završetkom mirne reintegracije i od onda stagniraju ili se pogoršavaju.
Jedini je pravi put da se utiče na vlast i na klimu u javnosti tako što nije u prvom planu političko rešavanje tih odnosa nego treba prvo rešavati ekonomski problem. Ako nije problem u Vukovaru otvoriti radna mesta i za Hrvate i za Srbe, onda neće biti ni problema između Hrvata i Srba. Vidim da se tu nešto događa i da se polako otvaraju radna mesta i to je najbolji način kako će se problemi rešiti.
- pročitajte još: Oluja: Neki tuđi zločini
Kakav je Tuđmanov odnos bio prema cijelom procesu?
Tuđman, kad god bi razgovarali, nije zaboravio reći da pazim na Srbe i da vodim računa da to ide dobro. Da učinimo što god treba da ljudi ostanu. Ja sam uveren da 90 odsto ljudi misli suprotno, ali Tuđman nije nikada imao „figu u džepu“. Imam druge stvari koje mu mogu zamerati, oko privatizacije, ali u političkom smislu i vraćanja Hrvatske na svoje granice, on je to sjajno odradio. Znam da će se sada vojnici naljutiti, ali po političkim efektima, reintegracija je bila bolja nego „Bljesak“ i „Oluja“.
*Ivica Vrkić, 1947, je političar HDZ i od 2013. gradonačelnik Osijeka. Krajem 1995. je imenovan za šefa Ureda privremene uprave za uspostavu hrvatske vlasti na području Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Mirna reintegracija hrvatskog Podunavlja trajala je od 15. januara 1996. do 15. januara 1998. godine, a u tom periodu je hrvatsko Podunavlje bilo pod prelaznom upravom UN. Ta misija se smatra jednom od najuspešnijih u istoriji UN.