Zapravo, do pomirenja je trebalo da dođe brzo. Rat se u prvoj polovini devedesetih – kao nijedan drugi – završio detaljnim mirovnim sporazumom. Za razliku od mnogih ratova koje su svetske sile u 20. veka vodile koristeći pione, u ovom sukobu svetske sile nisu sledile sopstvene interese.
Nekoliko godina nakon sklapanja mirovnog sporazuma, sve države učesnice rata težile su pridruživanju Evropskoj uniji – doslovno mirovnom projektu. Tribunal za ratne zločine u Hagu dao je svim zemljama priliku da za zločine okrive pojedince, a ne druge narode.
Čak je i nasleđeno neprijateljstvo između glavnih antagonista, Srbije i Hrvatske, više bilo ratna propaganda nego istorijsko breme. Deset godina nakon najstrašnijeg genocida u regionu – ubistva tri do četiri stotine hiljada Srba od strane nacističkog ustaškog režima – raspoloženje je bilo pomirljivije nego danas.
Titov slogan „bratstvo i jedinstvo“ imao je zapanjujuće brz odjek među jugoslovenskim narodima. Dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata, najbrojniji mešoviti brakovi u BiH bili su oni između Srba i Hrvata.
Ali ono što je uspelo nakon milionskih pokolja u Drugom svetskom ratu, nije se ostvarilo nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih. Četvrt stoleća nakon Dejtonskog sporazuma malo je znakova pomirenja: raširio se svojevrstan zamor od stalnog evociranja ratne prošlosti.
U Beogradu kao i u Zagrebu, u Sarajevu kao i u Banjaluci, a posebno u Prištini – ništa nije tako pogodno za odvraćanje od brojnih domaćih problema kao netrpeljivost prema bivšem ratnom neprijatelju.
Jugosfera uz političko neprijateljstvo
Nije kontradiktorno što je ubrzo nakon rata nastala jugosfera, što su pop-zvezde bile popularne na svim stranama nekadašnjeg fronta, a omladina auto-stopom i bez predrasuda išla na koncerte u zemlje bivših protivnika. Jer, taj fenomen je ostao isključivo kulturološki i dobro se slagao uz kontinuirano političko neprijateljstvo. Čak ni najtvrđi nacionalisti ne nalaze ništa loše u đuskanju uz turbo-folk pevače druge nacije i urlikanju njihovih parola.
Inicijativa na najvišem nivou nije nedostajalo. Već 1996. godine, manje od godinu dana nakon Dejtona, Hrvatska i Srbija su regulisale odnose i razmenile ambasadore. Otopljavanje odnosa na Balkanu u novom milenijumu donelo je istorijska rukovanja predsednika.
Bivši predsednik Hrvatske Ivo Josipović otputovao je 2010. godine u bosansko selo Ahmiće u kojem su hrvatski vojnici iskorenili lokalno bošnjačko stanovništvo i izvinio se. Kasno, pa ipak... petnaest godina nakon rata, Skupština Srbije je tesnom većinom donela deklaraciju kojom je osudila masovne zločine u Srebrenici.
Čak su se i predsednici Srbije i Kosova sastali, ne da bi se pomirili, već barem da bi se rukovali i pregovarali. Ali, nepoverenje i želja za verbalnim napadima su ostali.
Na nivou društva, to sve je bilo dovoljno samo za izvestan stepen normalizacije. U BiH su Srbi i Bošnjaci počeli da međusobno trguju. Bosanci i Hercegovci svih nacionalnosti založili su se za etnički neutralne registarske tablice – da bi nesmetano mogli da voze na teritoriju drugih. Izbeglice, koje su se vraćale, mogle su da se osećaju koliko-toliko sigurno. U nekim mestima ponovo su počeli da žive vrata do vrata. Sve je funkcionisalo – do momenta kada počne priča o ratu i politici.
Razlog za nepomirenje ne leži u užasima i okrutnosti rata, niti u ideologiji ili iskustvima zajedničke istorije, već u karakteru rata. Ne postoji ni slaganje o uzrocima rata odnosno zajednički narativ u pogledu katastrofe devedesetih.
Nije ni čudo: istorija, koju bi svi delili, prodrmala bi temelje svakoj od novonastalih država. Raspad Jugoslavije je upravo preduslov za njihovo postojanje. Ako bi neko na raspad gledao kao na istorijsku katastrofu, doveo bi u pitanje egzistenciju sedam pojedinačnih država.
Svaki Srbin, Bošnjak, Hrvat i Albanac bio je i Jugosloven
Tu postoji i unutrašnje protivrječje koje nosi svaki pojedinac. Do početka rata pre trideset godina, svaki Srbin, Bošnjak, Hrvat, pa čak i svaki kosovski Albanac, bio je u najmanju ruku i Jugosloven; time je svaki pobednik u ratu bio istovremeno gubitnik.
Svako ko sebe više nije doživljavao kao Jugoslovena, već samo kao Srbina, Bošnjaka, Hrvata ili Albanca, morao je iznova da piše sopstvenu biografiju – i to nikome nije palo lako.
Pri tom su se pitali: Nisu li oni drugi među susedima oduvek bili potajni neprijatelji? Nisu li se samo pretvarali da su prijatelji, dok su u podrumima sakrivali oružje? Neki posleratni mitovi uzrokovani su ličnim suočavanjem sa tom ambivalentnošću.
Pomirenje nije propalo samo zbog te unutrašnje kontradikcije bivših Jugoslovena. U državama naslednicama ne funkcioniše ni kult heroja. Veličanje bivših gospodara rata se u Srbiji i Bosni smatra ekstremizmom: samo na Kosovu, gde je identifikacija sa Jugoslavijom kao državom bila najmanja, govori se o oslobodilačkom ratu.
Pokušaji nekih, koji su na vlasti u Hrvatskoj, da retrospektivno stvore doslednu nacionalnu istoriju sa sretnim završetkom – nikada nisu bili okrunjeni uspjehom. Drugi predsednik Hrvatske Stipe Mesić morao je čak da promeni naslov svojih memoara. „Kako smo srušili Jugoslaviju“ ponosno je glasio naslov prvog izdanja njegove knjige. Drugo izdanje nosilo je naslov: „Kako je srušena Jugoslavija“.
Čak ni novim generacijama neće automatski poći za rukom da ublaže napetosti između bivših ratnih neprijatelja. Za stvarno pomirenje potreban je novi narativ – onaj u kojem se sva protivrečja ukidaju uzdizanjem na novi nivo.
To može postići samo Evropska unija – ona koja zaista veruje u svoju priču.
*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove. Tekst je deo serije povodom 25. godišnjice Dejtonskog sporazuma.