Nije Dejton kriv
11. oktobar 2020.
Zamislite da velika većina građana Bosne i Hercegovine izađe na izbore i ne glasa za nacionalistički orijentisane partije, već za one kojima nije važna pripadnost etničkoj grupi. Tada se ne bi vodile diskusije o tome da li je Dejtonski sporazum razlog za mizerno stanje u zemlji. Ljudi bi brinuli o bitnim stvarima i ne bi vodili besmislene debate o pitanjima identiteta.
BiH nije paralizovana zbog sporazuma iz 1995, već zato što njome vladaju nacionalisti, koji su preoteli sve državne strukture. Među njima postoje političke snage koje žele da unište državu i zato ne žele da dođe do pozitivnog razvoja. BiH pati od unutrašnje agresije rasističkih nacionalista.
Za rasističku ideologiju nije kriv Dejton
Šef SNSD, radikalni nacionalista Milorad Dodik, pred izbijanje pandemije je najavio povlačenje predstavnika partije iz državnih institucija. Rekao je da je Republika Srpska, za koju on zvanično nije nadležan jer obavlja funkciju člana Predsedništva BiH, na putu da napusti BiH.
U proteklih deset godina, Dodik je prešao nekoliko crvenih linija Dejtonskog sporazuma istovremeno tvrdeći da brani taj sporazum.
Ako se prisetimo niza njegovih pretnji, nameće se pomisao da Dodika ne treba uzimati ozbiljno. Međutim, njegova politika određuje skoro ceo politički diskurs u BiH. Najave otcepljenja su stalna retorički paljba. One su tako otrovne, jer su nošene ideologijom koja je u poslednjih sto godina velikom delu Balkana donosila rat, nasilje i patnju. Stoga postoji razlog za strah, za užasan strah.
Sada se na terenu rasistička ideologija razdvajanja ljudi duž etničkih granica ne sprovodi više proterivanjem, ali taj duh dominira. Za postojanje takve ideologije, međutim, nije kriv Dejton.
Stihovi pesme Džona Lenona „Imagine there`s no countries“ mogli bi nas podstaći na varijaciju „Imagine there`s no nationalism“ – da zamislimo kako bi BiH izgledala bez ekstremnog rasističkog nacionalizma.
„Dejtonski ustav na mnogim mestima podstiče artikulisanje interesa sopstvenog konstitutivnog naroda ili entiteta i stavlja to u prvi plan“, pojašnjava Torsten Gromes iz Hesenske fondacije za mir i istraživanje konflikta. „Istovremeno, on ne zahteva od izabranih predstavnika da konfrontativno zastupaju etno-nacionalističke pozicije. Stoga je na političkim akterima da odluče kakav će duh uneti u Dejtonski ustav.“
I politikolog Adis Merdžanović smatra da Dejtonski sporazum, koji u sebi sadrži niz mogućnosti za korišćenje veta, nije stran demokratijama koje funkcionišu po principu konsenzusa. On smatra da bi se Dejtonski ustav mogao tumačiti konstruktivno kada se ne bi stalno zloupotrebljavao za širenje nacionalizma. Ali s obzirom na prevlast nacionalista, Dejtonski sistem nema šansi da pokaže svoje pozitivne strane.
Birači ne kažnjavaju destruktivne političare
Dejtonski sporazum iziskuje kompromise, u suprotnom se sistem blokira. Politička teorija polazi od pretpostavke da birači kažnjavaju one partije koje blokiraju napredak, jer to vodi zemlju u stagnaciju. Ali to biračima očito ne smeta.
Razloge za ovakvo stanje Merdžanović vidi u kombinaciji Dejtonskog sporazuma i uloge visokog predstavnika. „U prvih deset godina nakon rata u BiH praktično nije bilo stagnacije i postojeći mehanizmi su delovali. Visoki predstavnik je intervenisao i rešavao probleme, unutrašnji poriv za političarima spremnim na kompromis u narodu nije postojao“, objašnjava politikolog Adis Merdžanović.
To je, kako kaže, za posledicu imalo uspon političke elite, koja je putem etničkog reciprociteta u državnoj administraciji izgradila klijentelistički sistem kako bi sve važne funkcije popunila svojim ljudima.
On dalje pojašnjava kako se, nakon što je visoki predstavnik 2006. godine prestao da aktivno koristi „Bonske ovlašćenja“, sistem tako zaglavio, da njegovi mehanizmi – kažnjavanje onih koji odbacuju kompromis – nisu više mogli da funkcionišu.
„Interes političkih elita za promenu političkog kursa je premali, a akteri koji žele da vode novu politiku su ili preslabi, imaju premalo podrške u stanovništvu ili jednostavno odbijaju da uđu u sistem koji smatraju korumpiranim.“
BiH je u tako lošem stanju, ističe ovaj politikolog, ne zato što je njen Dejtonski ustav toliko loš, već zato što političari i građani istrajavaju na udobnosti i klijentelizmu i nastavljaju sa raspodelom plena. Oni prvenstveno slede male, privatne, sitnosopstveničke interese umesto dobrobiti društva u celini nije važna. Partijske ili porodične veze smatraju se sudbinskim.
Građani nisu izuzeti od odgovornosti, jer oni stalno glasaju za iste stranke, a time i za njihove političke programe kojim učvršćuju status quo. O promenama se ne razgovara, sa izuzetkom nekoliko građansko-progresivnih snaga poput Naše Stranke.
Imagine there's no clientelism
Zamislite da u BiH nema više klijentelizma i da građani ne dobijaju posao i druge pogodnosti preko političkih partija u zamenu za lojalnost na biralištima. Kako bi bilo kada bi politički programi, a ne samo nepotizam, igrali važnu ulogu na sledećim izborima?
Zamislite šta bi se desilo kada bi se građani i političari ozbiljno bavili pitanjima kako podstaći preduzetništvo, učiniti administraciju efikasnijom, smanjiti zagađenje vazduha i afirmisati turizam i planinarenje u BiH. Teško da bi iko tada mogao da okrivi Dejtonski ustav za sadašnju bedu.
Zanimljivo, u BiH gotovo da ne postoje ljudi koji građane javno suočavaju sa ovom neugodnom istinom. Gotovo da nema onih koji su u stanju da im kažu da njihovo glasanje na izborima doprinosi zastoju i agoniji i da je moguć i drugačiji život.
Ni EU, s druge strane, ne kaže jasno ko je odgovoran za zastoj, niti kako bi BiH mogla da izgleda kada bi neko pokrenuo promene. Nedostaju i konkretni reformski predlozi političara, recimo onih iz opozicije, ali i njihove vizije koje bi preneli na narod.
Građani BiH imaju pravo da znaju kako bi mogao da izgleda pravedniji svet i na koji način bi oni mogli da učestvuju u njegovom stvaranju. Takve ideje trenutno nedostaju. A odgovornost za, ne samo zamišljanje već i stvaranje takvog društva, leži na samim Bosancima i Hercegovcima.