Crna Gora i Srbija su u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom. U martu je dogovoren početak pregovora i sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Bosna i Hercegovina je predala zahtev za članstvo, a Srbija blokira svaki napredak Kosova.
Ovo je jedna strana procesa proširenja. No, kako stoje stvari sa zagovaranim vrednostima: demokratijom, vladavinom prava i održivim razvojem u praksi?
Postoji „napredak“ od 1989. iako je usporen ratovima tokom raspada Jugoslavije. S izuzetkom Kosova, postoji sloboda putovanja za „zapadnobalkansku šestorku“, što građani koriste kako bi videli gde će da emigriraju.
U lancima supermarketa, koji su mahom u nemačkim rukama, prvenstveno mogu da se nađu uvozne stvari, a jedva da ima domaćih proizvoda. Jedinstvenoj prirodi regiona štetu nanose korupcionaški građevinski poduhvati, gradnja malih hidroelektrana, krčenje šuma, krađa zemljišta i nekontrolisani razvoj turizma.
Obrazovanje i zdravstvo su na užasno niskom nivou, nezaposlenost ogromna. Mnogi ne bi mogli da prežive bez novca koji im stiže iz inostranstva i veoma prisutne sive ekonomije. Vreme je da se kaže da je neoliberlana tranzicija na Balkanu propala.
Veoma niska izlaznost na izborima u Srbiji, Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji izraz je dubokog nepoverenja u demokratiju. Demonstracije u Beogradu su narušile „blistavu“ izbornu pobedu vladajuće partije predsednika Aleksandra Vučića.
Severna Makedonija je, nakon prljave izborne kampanje, suočena sa skoro nemogućim formiranjem vlade. Katica Janeva, nekadašnja uzdanica i specijalna državna tužiteljka, optužena je zbog korupcije. U isto vreme se po Skoplju kočoperi Sašo Mijalkov, bivši šef tajne službe i rođak bivšeg premijera Gruevskog, nekada strašni Capo di Capi i jedan od najbogatijih preduzetnika. Nikola Gruevski uživa u svo bogatstvu u egzilu u Budimpešti.
Bosna i Hercegovina je zemlja kojom je nemoguće vladati, gde sve što je vredno među sobom dele elite na čelu sa kleptokratama poput Milorada Dodika i Bakira Izetbegovića.
Albanija i Kosovo su u konstantnom kriznom modusu. Izabrani kosovski premijer Aljbin Kurti svrgnut je s vlasti američkom intrigom, kosovski predsednik Hašim Tači suočen je sa optužnicom za ratne zločine, što pak albanski premijer Edi Rama vidi kao napad na sve Albance.
Malena Crna Gora, u kojoj se u septembru održavaju izbori, podeljena je apsurdnim sporom oko zakona o slobodi veroispovesti između ultrareakcionarne Srpske pravoslavne crkve i klike okupljene oko dugogodišnjeg vladara Mila Đukanovića.
I koga onda čudi što nestaju milijarde Evropske unije, Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda i drugih organizacija?
Od 1989. su se etablirale hibridne demokratije, kleptokratije i mafijaške države. Ekonomista srpskog porekla Branko Milanović je na svom blogu pisao o „višepartijskim kleptokratijama“; politikolog Jasmin Mujanović je u svojoj knjizi „Glad i bes“ to označio kao „elastični autoritarizam“; predsedavajući Transparensi internešenalu u BiH Srđan Blagovčanin u aktuelnoj studiji govori o „vladavini kartela“. Vedran Džihić iz Austrijskog Instituta za spoljnu politiku kaže da se na izborima u Srbiji radilo o „lažnoj demokratiji i umetnosti iluzije".
Nažalost, ni u pojedinim državama Evropske unije situacija ne izgleda nimalo bolje. One su samo imale sreće da su pravovremeno postale članice kluba, kao na primer Rumunija i Bugarska, Malta, Kipar, Mađarska i Poljska. Mađarski sociolog Balint Mađar, 2016. je svoju zemlju označio kao „postkomunističku mafijašku državu“. Njegovi kriterijumi se mogu preslikati na „šestorku Zapadnog Balkana“.
Briselski donosioci odluka i njihova birokratija se, zbog drugih prioriteta, o tome skoro uopšte ne brinu. Ali, zaista i nema mnogo smisla opominjati Balkan da se drži „osnovnih pravila“ reformi, kada je zemlje EU, a takođe i Nemačku, baš briga za pravila čim se dirne u njihove interese.
Evropski partijski savezi, a posebno Evropska narodna stranka i Stranka evropskih socijalista, igraju opasnu ulogu aranžmanima sa kleptokratijama na Balkanu. Jer, jednostavno je pogrešno označiti balkanske partije kao konzervativne, hrišćanske, liberalne, socijaldemokratske ili socijalističke i tako ih svrstati u porodice stranaka.
Takozvani Berlinski proces, koji je počeo 2014. sa mnogo elana i dobrim izgledima, nije izrodio ništa posebno; bilo je to ono čuveno tresla se gora rodio se miš. No, organizacija za razmenu mladih RYCO (Regional Youth Cooperation Office), koja je bila skoro jedini konkretan rezultat procesa, time ne bi trebalo da se obezvredi. Jer, ona svoju egzistenciju može da zahvali angažovanim predstavnicima civilnog društva.
Težnje za infrastrukturnim projektima su ostale na papiru, dok Kina gradi autoputeve, železničke mreže i mostove, ponekad čak i uz podršku EU, i mami države u dužničku klopku. Održivost ovih projekata je nešto sasvim drugo. Ali, oni savršeno pašu za „zavrtanje“ mnogih miliona.
Tako da sve skupa izgleda da ni balkanskim elitama a ni njihovim evropskim partnerima nije u interesu da se radi na održivom razvoju, prilagođenom klimatskim promenama i ugroženom biodiverzitetu.
Stoga je krajnje vreme da se u osnovi preispita politika Evropske unije prema Balkanu. To se neće urediti jednom novom „metodologijom“ pristupanja EU. Korumpiranim elitama u politici i privredi se mora suprotstaviti. Oni bi morali da se pozovu na ličnu odgovornost. A to može da se uradi samo u saradnji sa, doduše slabim, ali raznolikim i životnim civilnim društvom.
Jer, dok god se mladima nudi mogućnost između prilagođavanja i emigracije, neće moći da se zaustavi egzodus dobro obrazovanih. Konačno je potrebno da se smogne hrabrosti, kako u Briselu, tako i u Berlinu i Parizu, da se otvoreno razgovara sa balkanskim elitama. Ali, to takođe nalaže imenovanje sopstvenih deficita i borbu protiv njih. Jer, status kvo je fatalan.
*Gudrun Štajnaker, provela je 13 godina na Balkanu između 1976. i 2016, na kraju kao ambasadorka Nemačke u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori.