Anketari, anketari, ko vas je zvao…

Klađenje na pobedu Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima sada je ispod časti i najvećim ziherašima – na sto uloženih dinara kladionica Mozzart isplaćuje tek dva dinara profita ukoliko sveprisutni i svemogući premijer uđe na Andrićev venac. Pobeda u prvom krugu na sto uloženih daje četrdeset dinara. Dok kladionica, međutim, balansira verovatnoćama i kvotama – po mogućstvu tako da na kraju uvek bude u plusu – istraživanja javnog mnjenja trebalo bi da pruže aktuelni presek stanja uz obavezno pitanje: „Kako biste glasali da su izbori u nedelju?“

Nije potrebno mnogo imaginacije da se popišu neki od problema sa kojima se suočavaju anketari – ne samo u Srbiji. Prvo, izbori nisu tada kada je anketa. Drugo, birač na dan ankete možda još nije doneo odluku da li će i za koga glasati, a na dan izbora tu odluku nužno donosi. Prema poslednjem istraživanju Nove srpske političke misli, od onih koji bi izašli na izbore tek nešto više od 60 odsto kaže da je potpuno sigurno za koga će glasati. Treće, birač možda zna šta zna, ali neće da kaže.

Zaista, potrebna je doza hazarderstva da nepoznatoj osobi koja vas pozove telefonom ispričate o svojim političkim stavovima, pa još o tome gde radite i koliko zarađujete – jer to je važno da bi agencija pogodila uzorak. I sve to samo da bi mediji za koji dan imali zabavu za naslovnu stranu ili da bi neka politička stranka znala kako stoji i šta eventualno treba da promeni u kampanji. U Demostatu tvrde da na telefonsku anketu pristane tek svaki šesti građanin, što je možda pohvalno sa stanovišta svesti o zaštiti ličnih podataka i privatnosti, ali možda govori i o nečem drugom.

Poslanik Đorđe Vukadinović u tekstu na portalu NSPM, čiji je glavni urednik, piše da je u atmosferi straha sve teže vršiti istraživanja, posebno telefonom. „Pokušajmo da zamislimo neku babu iz Babušnice (ili bilo koga, bile gde, zbunjenog, nesigurnog i egzistencijalno ugroženog) kako nepoznatom pozivaru u telefon izjavljuje da je protiv Aleksandra Vučića, ili da je simpatizer nekog medijski satanizovanog i od vrha vlasti prokazanog opozicionog kandidata?!“

Nema nameštanja?

Pet ili šest agencija, nevladinih organizaciji ili trustova mozgova u Srbiji figuriraju kao relevantni istraživači javnog mnjenja – što je jednak broj kao u recimo Nemačkoj. U aktuelnim anketama svi do jednog signaliziraju pobedu Aleksandra Vučića u prvom krugu (50-56%).

U vremena koja mnogi opisuju kao „postfaktička“ – a u Srbiji u proizvodnji paralelne ružičaste realnosti prednjači medijski mejnstrim naklonjen vlasti – mnogi su skloni da na takve rezultate odmahnu rukom. Svi iole ozbiljni opozicioni kandidati su više puta rekli da su takva istraživanja naštelovana da bi na izborni dan ostavila opozicione glasače kod kuće jer ionako, kako izgleda, nema svrhe boriti se protiv nadmoćnog Vučića. Za takve tvrdnje nikada nije iznet nijedan dokaz.

„Ne mogu da tvrdim da nema istraživača kod kojih se naručuju rezultati, ono što sa sigurnošću tvrdim: ja ne znam nijednog takvog“, napisao je sociolog Srećko Mihailović, glavni istraživač Demostata, u tekstu za Nedeljnik. „Uveren sam da je taj stereotip neopravdano raširen i najčešće je izgovor nekih aktera za nepovoljne analize.“ Mihailović se svakako ne može ubrojati u „Vučićeve analitičare“, dapače. Pa je ipak njegov Demostat kandidatu naprednjaka i tuceta drugih političkih stranaka odmerio rekordnih 56 odsto.

Jedan sagovornik Dojče velea, koji je i sam trčao nekoliko izbornih trka u kojima su istraživanja javnog mnjenja važno oruđe, kaže: „Učesnici, kada su pametni, ne dodaju sebi nerealne procente – posebno ne pred same izbore zato što to demotiviše njihove birače da izađu. Oni onda misle: Pa dobro, ima dovoljno za pobedu, cenzus ili šta god, i onda ne izađu na glasanje. Teoretski je čak bolje malo smanjiti procente“, kaže ovaj poznavalac prilika.

Zabava za javnost

Ako se oko Vučića manje-više slažu, kod ozbiljnijih opozicionih kandidata su razlike u anketama prikazane na gornjoj grafici dramatične: Saša Janković varira od 8 do 14,1 odsto; Vuk Jeremić od 7 do 11,1; Luka Maksimović alijas Beli od 5,5 do 11,9; najmanja odstupanja su kod Vojislava Šešelja koji se kotira između 7 i 9 odsto. U Nemačkoj je tako nešto nezamislivo – iako su parlamentarni izbori tek za pola godine, istraživanja javnog mnjenja različitih autora ne variraju toliko. Tako je po martovskim rezultatima šest agencija CDU/CSU na 31 do 34 odsto, SPD na 31 do 32, AfD na 9 do 11,5, Levica na 7 do 8,5, Zeleni na 6,5 do 8 i Liberali na 5 do 6,5 odsto.

Razlike kod njihovih srpskih kolega se teško mogu objasniti, ukoliko je uzorak kvalitetan, a rad anketara dosledan. Uz ankete koje se pojave u medijima često nedostaje podatak da li su rađene telefonom ili na terenu, još češće broj anketiranih, a najčešće koliko je neodlučnih. Kako bilo, to su razlike o kojima se onda nekoliko hiljada ljudi svađa po Tviteru i desetak puta više ljudi cokće dok čita novine i nisu ništa drugo do deo medijskog spektakla.

Naš upućeni sagovornik kaže da se ozbiljna ispitivanja javnog mnjenja i ne prave da bi premeravala rejting već da bi naručiocima – političkim igračima – ukazala kako da prilagode politiku i kampanju: „Stranke najviše zanimaju stavovi onih koji su njihovi birači ili potencijalni birači, odnosi prema ključnim temama programa ili izborne platforme, stavovi različitih socijalnih i starosnih grupa.“ Istraživanja, dodaje, služe da se izmere kredibilitet i intenzitet kampanje i da se „rade fina podešavanja prezentacije politike“.

Trezveni pogled na ankete pred prošle parlamentarne izbore pokazuje da su greške ostale uglavnom u okvirima koje i sami istraživači javnog mnjenja navode kao moguće. Najveće greške su, logično, kod najveće partije – CeSID i Ipsos su naprednjacima prognozirali 3,77 odsto više nego što su dobili, dok je Faktor Plus prebacio za 2,67 odsto. Ukupno su najbolje prognozirale kladionice sa prosečnom greškom manjom od jednog procenta.

Kako se prave kvote?

Kod kladionica je stvar, ubeđena je čaršija, čista: ako loše prave kvote, izgubiće ogromne pare. Osim rejtinga na prethodnim izborima, istraživanja agencija i sopstvenih procena, kladionice, kako za DW objašnjava bukmejker Mozzarta Dušan Latković, imaju još jedan vredan instrument – na osnovu uplata na određene kandidate mogu da koriguju izglede. Uplate su ništa drugo do „valorizovano mišljenje masa“. „Svakako da i ovde može postojati problem sa adekvatnošću uzorka – odnosno sa tim koliko se uzorak ljudi koji se klade poklapa sa stvarnim biračkim telom", navodi Latković i dodaje: „Bitno je istaći da na nas ne mogu značajno uticati analitičari jer mi svoje greške, za razliku od njih, moramo da platimo", dodaje Latković.

Za razliku od sportskog klađenja, gde je prvo pravilo da se ne treba kladiti navijački, kod političkog se, veruje naš sagovornik, ljudi klade „ostrašćenije“. „Specifično je i to što se na izbore klade i ljudi koji nisu klasični kladioci. Mislimo da je razlog u tome što imaju različito mišljenje od kvota koje mi nudimo.“ Dodaje da sve ponuđene igre nailaze na dobar odziv kladilaca i da će, kada se podvuče crta, verovatno primiti više uplata na ove nego na prošlogodišnje parlamentarne izbore.

Ostala je još jedna radna sedmica kampanje, karavani autobusa će špartati Srbijom, manično će se lepiti i žvrljati plakati, analitičarski žreci će prognozirati i smatrati… neodlučni birači će nešto odlučiti ili doneti odluku da ništa ne odluče. Kako su već upali u sportske kladionice, kandidati se možda prisete nekih od neuništivih fudbalskih mudrosti. Opozicioni možda legendarnog selektora Zapadne Nemačke Sepa Herbergera kojem se pripisuje ono da je lopta okrugla i da utakmica traje 90 minuta. Vučić se možda seti barda jugoslovenskog fudbala Milana Živadinovića: „2:0 je najopasniji rezultat.“