Šta bi Hana Arent rekla o Trampu?

Tokom cele predizborne kampanje za predsedničke izbore u SAD posezalo se za teorijom jevrejske filozofkinje Hane Arent (1906-1975) kako bi se dešavanja tokom kampanje mogla bolje razumeti. Ona je pobegla od nacističkog režima u Nemačkoj najpre u Francusku, a potom i u SAD. Poznata je postala pre svega tokom njenog prisustva sudskom procesu protiv Adolfa Ajhmana u Jerusalimu. Njene reportaže i kasnije knjiga „Ajhman u Jerusalimu – studija o banalnosti zla" izazvala je širom sveta žestoku debatu među intelektualcima i onima koji su preživeli holokaust.

Arent je do kraja svog života pokušavala da drugima pojasni kako je moglo doći do holokausta. U knjizi „Izvori totalitarizma" bavila se saučesništvom običnih ljudi u strahotama. Rodžer Berkovic, profesor i šef Centra Hana Arent za politiku i humanost na koledžu Bard u Njujorku smatra da je ova knjiga, s obzirom na trenutnu političku klimu u SAD, aktuelnija nego ikada. Berkovic je bio učenik Hane Arent.

DW: Gospodine Berkovic, kako nam Hana Arent pomaže da shvatimo aktuelnu političku situaciju u SAD?

Rodžer Berkovic: Mislim da nam njeno delo pruža mnoštvo objašnjenja koja nam mogu pomoći da shvatimo ličnost Donalda Trampa. Tramp, prema njenom shvatanju, doduše ne bi bio totalitarni vladar, ali otelotvoruje „elemente" totalitarizma. Ona je bila ubeđena da je jedan od osnovnih elemenata totalitarizma to da se bazira na jednom pokretu. Pokret pri tome ne teži stvarnom političkom cilju. Jer ako bi taj cilj bio postignut nestali bi razlozi za postojanje pokreta i time bi bila izgubljena stvarna motivacija i pokret bi izgubio na snazi.

Tramp je samog sebe nazvao portparolom jednog pokreta. To je vrlo opasna pozicija za jednog političara. Jer to znači da je njemu važnija mobilizacija stanovništva nego postizanje određenog cilja. Ja ne znam da li on to razume i smatra važnim.

Ko zna uopšte koju politiku on želi da sprovede kada on svoje mišljenje menja svaki dan. Njegov interes se više sastoji u tome da oduševi ljude i mobiliše ih. On to koristi, a to je opasno jer neprestano mora da prekoračuje granice. Svaki put kada nešto postigne mora naći nešto novo što dovoljno prelazi granice i što je dovoljno šokantno kako bi ljude i dalje oduševljavao i mobilisao. Hana Arent je toga bila potpuno svesna i zaključila je da su takvi pokreti posebno atraktivni u modernom vremenu. Oni su važni za naše društvo jer pokreti daju smisao ljudima i njihovim životima.

Kako je to u obrazložila Hana Arent?

Ona je u knjizi „Izvori totalitarizma" pisala podrobno o poreklu totalitarizma u modernom društvu: nemanje domovine, usamljenost i gubitak korena. Njena generacija je bila prva generacija u svetskoj istoriji koja je odrasla bez čvrste vere u tradicije, religiju ili porodične vrednosti koji su ljudima ranije davali oslonac u životu, rekla je Arent. Iz tog razloga je, kako je smatrala, život bolan i težak. I tako mi često tražimo pogled koji će našim patnjama dati značenje; pitamo se zašto to prolazimo, zašto živimo?

Postoji čuveni Ničeov citat u kojem on kaže da se može podneti svaka vrsta bola dok smatramo da za to postoji razlog. Hana Arent kaže da taj bol u životu i gubitak značenja, koji nastaje gubitkom religije, tradicije, porodice i pripadnosti zajednici, dovode do toga da se priključujemo pokretima. Na taj način pronalazimo značenje i smisao života. To nam je toliko potrebno da pokret postaje deo našeg identiteta kada mu se priključimo. Ako pokret kaže: „Svi Jevreji su krivi zbog zla u svetu", ali postoji recimo jedan Jevrej koji sigurno nizašta nije kriv – onda će se pokret pokrenuti i ubiti tog jednog. Onda ne postoji više ni jedan dokaz da Jevreji nisu prouzrokovali zlo u svetu.

Svetu, koji se sastoji od laži i koji zadovoljava našu potrebu za smislom, dajemo prednost u odnosu na svet koji nam ne daje smisao, piše Arent. To nas dovodi do mogućnosti da razumemo Trampa: On ljudima pruža stabilan svet laži. To sigurno predstavlja određenu ironiju jer Trampove lako razumljive fantazije se baziraju upravo na nepostojanosti. On laže i menja svoje mišljenje redovno. Ali svet za koji se navodno zalaže i koji nudi narodu je svet koji uključuje njegovu postojanost kao osobe: On je taj koji jednom nestabilnom svetu ponovo daje smisao i koji nas u to može povesti. Ljudi radije veruju da postoji neko ko nas može provesti kroz teška vremena nego da se suoče sa Trampovim haosom laži, njegovom prevrtljivošću i njegovim problemima sa realnošću.

Ja ga vidim najvećim delom kao populističkog vlastodršca koji tvrdi sledeće: „Ja sam jedini koji može da reši probleme." On ima opasne poglede i karakterne crte. Oni do sada još nisu posebno fašistički ili totalitarni, ali oni bi to lako mogli postati ako ne budemo budni.

Vi preporučujete budnost? Pruža li nam Hana Arent savet kako da se ophodimo prema tim opasnim pogledima?

Opasnost s kojom smo suočeni je Trampova celokupna ravnodušnost prema realnosti i značaju reči. On može danas da kaže jedno i onda sutra nešto sasvim drugo i da istovremeno ospori ono što je juče rekao. Tako nastaje rizik od ciničnog odnosa prema javnom diskursu i zajedničkom javnom svetu. Tako je sasvim moguće da se nakon Trampa pojavi neko ko je mnogo lošiji od Trampa. Pravi izazov, iz ugla Hane Arent, jeste da tokom naredne četiri godine delujemo na javni diskurs i insistiramo na značaju javnih institucija i sprečimo da cinizam preuzme vođstvo.

Jedna od grešaka, koju prema mom mišljenju pravi levica, je što ona Trampa opisuje izrazima koji njemu ne odgovaraju, recimo da je rasista ili antisemita. On to nije – ili nije u najmanju ruku u eksplicitnom i tradicionalnom smislu. Fokusiranjem na njegov rasizam, levica učestvuje u izobličavanju stvarnosti u smislu političkog pokreta i tako se još više povećava cinizam našeg političkog sveta. Trampove pristalice i desnica onda mogu reći: „Levica laže, levičari izmišljaju stvarnost." I biće u pravu.

To što su levica i desnica u podjednakoj meri odgovorni za ovu ideološku, nerealnu politiku fantazija predstavlja stvarnu opasnost za smisleni, zajednički javni diskurs, koji bi mogao ponovo da oživi jednu demokratiju.