Evrozona: kadija te tuži, kadija ti sudi

Kada jedno preduzeće ili privatno lice bankrotira, dalji koraci su zakonski jasno regulisani. Slučaj se iznosi pred sudiju, a zatim se određuje jedna neutralna instanca koja određuje dalje postupanje. Razjareni povjerioci ostaju van procedure. Sa Grčkom - nije tako. U slučaju te zemlje, povjerioci su ti koji kroje kapu dužniku, pri čemu pokušavaju da sačuvaju svoje interese i to zovu „spasavanjem“, a klima u kojoj se razgovara je zatrovana nepovjerenjem i optužbama. Filozof Jirgen Habermas smatra da su evropski političari zakazali: „Oni, doduše, izgledaju kao političari, ali govore samo iz svoje ekonomske uloge povjerilaca“, rekao je Habermas za Zidojče cajtung.

Otpor banaka

Neuspjeli pregovori su pokazali koliko je problematična višestruka uloga država evrozone. Kao povjerioci, žele da diktiraju dužniku uslove štednje, a onda još i da sami kontrolišu njihovo sprovođenje. To što u svemu učestvuje i Međunarodni monetarni fond, organizacija specijalizovana za prezadužene države, samo jasnije ukazuje na razmjere sukoba interesa u kome se nalaze Evropljani.

MMF je još početkom 2000-tih godina tražio uvođenje prava država na bankrot – uzalud. „Tada su se međunarodne banke usprotivile tom zahtjevu“, kaže Tomas Majer, osnivački direktor instituta Flosbah fon Štorh riserč: „Banke više vole da MMF uskoči sa kreditima da bi dobile natrag svoj novac“, kaže Majer za DW. On dobro poznaje pozicije finansijske industrije jer je do 2012. bio glavni ekonomista banke „Dojče bank“.

Ima i drugih prigovora na zahtjev za uvođenjem prava na proglašenje bankrota. Takva su, recimo, pravna pitanja o tome koliko dubok smije da bude zahvat u suverenost jedne države. Taj problem je bio očit još 2011, kada su Njemačka, Francuska i druge zemlje evrozone zabranile tadašnjem grčkom premijeru Jorgosu Papandreuu da raspiše referendum o daljem ponašanju države u dužničkoj krizi.

Odlazak države pod stečaj je nešto što se dugo smatralo isključivo problemom siromašnih zemalja. „O stečajnom postupku zemalja evrozone se diskutovalo, ali on nikada nije definisan“, kaže Majer: „Smatralo se da to nije potrebno i da je Grčka usamljen slučaj.“

Strah od birača

Pošto takav postupak ne postoji, MMF je tražio novi otpis dugova Grčkoj. Ekonomisti smatraju da ta zemlja nikada neće moći da otplati sve svoje dugove. No, Evropljani za to – ni da čuju. Njemačka kancelarka Angela Merkel i njene kolege po dužnosti iz drugih zemalja, kao ljudi koji se dugo bave politikom, znaju šta je strah od birača. Nakon što su se velike banke uz pomoć političara oslobodile trulih kredita, Angela Merkel se prezentirala kao zaštitnica njemačkih poreskih obveznika koji ne žele da njihov novac propadne u Grčkoj. Prijedlog da se bar dio grčkih dugova prebaci u nadležnost Evropskog stabilizacionog mehanizma ESM, Merkelova je odbacila – naposlijetku, i za to garantuju poreski obveznici. Moralna poruka kancelarke Grcima glasi: dugovi se moraju vratiti.

Lekcije iz Njemačke

„To je vic“, rekao je francuski ekonomista Tomas Piketi u intervjuu za nedjeljnik Di cajt. „Baš Njemačka je zemlja koja nikada nije otplatila svoje dugove. Ona nema pravo da drugima drži lekcije“. Londonskim sporazumom o dugovima iz 1953, povjerioci, među kojima je bila i Grčka, otpisali su tada mladoj Sevaznoj Republici Njemačkoj veliki dio duga – i tako omogućili njemačko privredno čudo. Iako su Njemačka i druge zemlje evrozone protiv toga, „na neki način će biti još otpisa dugova Grčkoj“ smatra Johanes Majer, ekonomista Bavarske centralne banke. „To može biti eksplicitni otpis ili – što je vjerovatnije – još jedno produženje roka…“

Maksimalna šteta, nema rješenja

Tendencija evropske politike da odlaže probleme i kupuje vrijeme dovela je do bizarnih situacija. To pokazuje primjer višemjesečnih i na kraju neuspjelih pregovora između Grčke i evrozone. „Dok smo mi pregovarali o 7,2 milijarde evra ne mogavši da se složimo oko uslova, grčke banke su bez ikakvih uslova dobile kredite za hitu pomoć u visini od 90 milijardi evra“, kaže Tomas Majer fom Flosbah sa instituta Štorh riserč. On time misli na kredite za hitnu pomoć koje je dala Grčka centralna banka uz blagoslov ECB.

Majer očekuje da će na grčkom referendumu većina biti za kurs štednje. Poslije novih izbora koji bi zatim trebalo da uslijede, mogli bi da počnu pregovori o novom programu pomoći. MMF procjenjuje da je Grčkoj potrebno nešto više od 50 milijardi evra. Maksimalna šteta bez rješenja problema – upravo to je ono što bi stečajni postupak mogao da spriječi. Ali, moraće da prođe još neko vrijeme dok se u Evropi to načelo ne prihvati.