Žrtveni jarac Evropske unije

Proteklih nedjelja kritike na račun Žan-Kloda Junkera prosto su pljuštale. Predsednik Evropske komisije kritikovan je da je propustio da pokrene „novi početak Evropske unije“, da nema viziju za budućnost, da želi previše Evrope, da želi premalo Evrope, da Merkel želi da ga se reši, da istočni Evropljani žele da ga se reše, da se zalaže za nesocijalnu i nesolidarnu Evropu, da zapostavlja Pakt stabilnosti, da je kriv za ekonomske slabosti na jugu EU i da je kriv zbog toga što su mnogi građani protiv Evropske unije.

Mnoge od tih kritika, međutim, jedna drugu isključuju. Nijedan čudotvorac trenutno ne bi mogao svima u Evropi da ugodi.

Dalje kao i do sada – ili nove vizije?

Žan-Klod Junker je, nakon referenduma u Velikoj Britaniji o izlasku zemlje iz EU, najpre reagovao emotivno. Priznao je da je „kao čovek i Evropljanin“, bio pogođen rezultatom referenduma. Istovremeno, zakleo se da Evropska unija mora da ide dalje svojim političkim putem, a Velika Britanija da što je moguće pre pokrene proces istupanja iz EU. Na taj način on je pre svega želeo da spreči nestabilnost i odagna svaku moguću političku i ekonomsku „opasnost od zaraze“. Junker je u tome bio saglasan s Parizom, ali su se njegove izjave kosile sa opreznijim stavom koji je stigao iz Berlina. A to još ni za jednog predsednika Evropske komisije nije izašlo na dobro.

Dan nakon referenduma u Velikoj Britaniji, predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc i nemačke socijaldemokrate, u zajedničkom, strateškom dokumentu, zatražili su više integracije i više zajedničkih nadležnosti za Evropsku uniju. Ta inicijativa pripisuje se Junkeru – jer je Šulc njegov „politički ortak“. Međutim, svaka izmena evropskih ugovora u ovom trenutku bi propala i značila kraj EU. Zato Junker daje signal za „dalje kao i do sad“. To odgovara i Savetu Evropske unije koji želi da mu se da vremena kako bi tek u septembru moglo da se razmišlja o posledicama „bregzita“.

Kritičari Junkeru zato prebacuju da nema „evropsku viziju“. Istovremeno, vlade zemalja-članica EU ne žele ni da čuju o poletnim idejama iz Brisela, pre svega one vlade zemalja-članica sa istoka kontinenta. Istočnoevropske zemlje izričito žele „manje jaku Evropsku uniju“. Liberalni potpredsednik Evropskog parlamenta Aleksander grof Lambsdorf priznaje: „Juncker se nalazi u dilemi“.

Više efikasnosti ili manje demokratije?

Na marginama samita EU održanog nakon britanskog referenduma, Junker je pomalo osorno branio svoju odluku o tome da trgovinski sporazum CETA sa Kanadom ratifikuju samo Komisija i Evropski parlament. Što se tiče izražavanja i trenutka, može se reći da je to bila politička greška. Ali sadržajno? Komisija bi EU trebalo da donese više ekonomskog rasta i radna mesta. Iz te perspektive, imalo bi smisla kada bi se CETA brzo primenila i tako povećala trgovina.

Ali nemački ministar privrede Zigmar Gabrijel i predsednik Bundestaga Norbert Lamert pobunili su se i zatražili da o tom sporazumu odluče – nacionalni parlamenti. Junker je odmah popustio. Sada CETA mora da prođe dug i naporan put kroz evropske parlamente, tako da se u dogovorenom obliku verovatno neće ratifikovati. Predstavnici privrede strahuju da će i sporazum TTIP sa Sjedinjenim Američkim Državama doživeti istu sudbinu. To nije baš preterano poželjno izgovoriti, ali ako svaki evropski parlament bude odlučivao o svakom sporazumu ili dogovoru u Evropskoj uniji, onda ona neće biti sposobna da deluje.

Dalje štedeti ili više novca potrošiti?

Već dugo se Evropskoj komisiji prebacuje da se ne ponaša adekvatno po pitanju pridržavanja Pakta stabilnosti. Ona, naime, stalno popušta Francuskoj, Portugaliji i Španiji i dozvoljava da deficit državnog budžeta tih zemalja bude veći od dozvoljenih tri odsto. Junker se pritom zalaže za politiku stabilnosti koja bi, sve dok se zemlje-članice trude oko konsolidacije budžeta i sprovođenja reformi, bila u skladu s datom situacijom. On se založio i za ostanak Grčke u evrozoni.

Nemački ministar finansija Volfgang Šojble, međutim, zahteva ista prava i iste obaveze za sve članice. Sada je Komisija popustila, tako da će Španija i Portugalija možda morati da se suoče i sa sankcijama. Ali vladi u Parizu on ne sme ništa da kaže.

Politika štednje je „izvor frustracija i strahova“ mnogih građana u Evropi, zaključio je predsednik SAD Barak Obama tokom svoje posete Španiji. No, nisu američki ekonomisti jedini koji su protiv politike stabilnosti koju zagovara Berlin. Zemlje Sredozemlja odavno zahtevaju veće zaduženje kako bi se time podstakle njihove ekonomije.

Tu se sudaraju dve ekonomske teorije: moraju li državni budžeti da budu solidni i da se konkurentnost stvara žrtvujući se ili bi trebalo trošiti novac i investicijama proizvesti rast? To je na kraju pitanje moći i o tome se u Briselu ne odlučuje – već u glavnim gradovima država-članica. Pritom jedna vlada u svemu tome više ne učestvuje: tvrdi pobornici politike štednje iz Londona.

Više harizme ili ipak radije dosada?

Pred kraj svoje karijere u EU pre dve godine, bivši bavarski premijer Edmund Štojber pretvorio se u „Evropljanina iz uverenja“. On sada zahteva „više harizme u evropskoj politici2“. Samo bi zlikovci tome mogli da se smeju.

Dvojica bar donekle harizmatičnih evropskih političara – Žan-Klod Junker i Martin Šulc – trenutno se veoma loše kotiraju. Možda će se i po tom pitanju nametnuti nemačka kancelarka – po principu: biće samo onoliko harizme, koliko to bude dozvolila Angela Merkel.