Ženu ne smeš ni cvetom

Jovan Nikolić

Kada smo kao maturanti srednje tehničke škole u Čačku „obavljali“ praksu u čuvenoj fabrici reznog alata, na pauzi za ručak u ogromnoj menzi, u kojoj se moglo špacirati koturaljkama, što su izvesni mangupi i činili, za moj stol dolazili su rado gradski momci, poznati po tome što izlaze u grad. Na Trg i korzo. Jedan od njih, lepi Zoran, ispričao mi je da ga je njegov ujak, koji je radio u kalionici, pitao ko sam ja i zašto se on druži samnom. Tada sam bio zarastao u bradu srednje veličine, recimo dva prsta.

To je Jof, odgovorio mu je Zoran, moj prijatelj. A to je Jof, pazi se ti malo njega. Na Zoranov upitan pogled, ujak je dodao - možda će on da te bije! Kad mu je on odmahnuo rukom i kroz smeh rekao, nije on takav, ujak je brižni za svaki slučaj dodao, - nemoj ti meni da pričaš, vidiš da „izgleda na opasno“.

Bilo je u to vreme, poznih sedamdesetih daleko opasnijih tipova u našoj maloj varoši. Neki dođoši su se pumpali i mrštili jednu veđu da bi izgledali na opasno, međutim gradska raja je znala da je to samo fol, đilkoška ikonografija i pozitura. Ali oni koji su bili zaista opaki, izgledali su naoko krotko. Možda tu i tamo poneki sev, otkriven očnjak. Mi smo ih prepoznavali još sa drugog kraja ulice i zaobilazili u širokom luku, njušeći kao psići njihovu auru koja je upozoravala na opasnost. Oni bi takođe kao gradski kerovi lutalice, namirisali vonj našeg straha. Ne samo našeg, svačijeg.

Postojali su i oni sociopate, koji su uživali da maltretiraju slabije, da im otimaju pare, i šamaraju iz ličnog, sadističkog zadovoljstva. Slušali smo tada vesti od naših studenata u Beogradu o velikim šibadžijama i o klincima koji tamo u velegradu prodaju ciglu.

Uznemiravale su me priče o nasilju i sama pomisao na njega. Nisam smeo da pokažem strah i trudio sam se da ga moje lice i oči ne odaju. Već tada sam se učio i uvežbavao da javno ne pokazujem svoja osećanja. Otada do danas samo sam unapređivao tu rabotu u susretu sa ljudima. I ženama. Žene su, mislim, takođe ljudi. Mada sam pored mnogih tuča među mužjacima, bio svedokom kada je starija sestra od dve poznate varoške cure, udarila takav šamar nekoj gimnazijalki, šamarčinu zvanu „dlanomicin“, da su joj sa druge strane obraza izleteli svi miteseri i bubuljice. Izvršila joj je trenutni klining. Na šta je udarena i pilingovana uzvratila bolnim glasom: Jedi ti govna, jel znaš.

*

Moj strah od fizičkog nasilja je bio već situiran u ranom detinjstvu, kada me je majka u nameri da me edukuje i usmeri ka pravilnom 'rišćanskom odrastanju besomučno i krvnički tukla. Dobro, tukla je i moju sestru, ali ja verujem ne tolikim entuzijazmom kao mene. Moja tek pokopana, rahmetli majka. Ne zam koliko je drvenih kuhinjskih varjača polomila o naše stražnjice i dlanove. Pruži ruku - i zviz po dlanu. Zaboli srce i stomak i mozak. Obnevideo od bola sledeći put izmaknem dlan. Tada slede udarci bez kontrole, sve žešći po čitavom telu. Ne mogu zaboraviti, mada je vreme da se izbrišu ružne uspomene, dan kada sam dobio šamar posred usta u kojima sam sažvakavao tek kupljene od džeparca, ukusne napolitanke, koje sam netom po udarcu ispljunuo sa krvlju, zbog toga što nisam znao gde mi je sestra odocnila po povratku iz škole. Mislim da je u pitanju bio školski turnir u fudbalu i neki centarfor u koga se, izgleda zagledala. Ali tu mešavinu nugat napolitanki i krvi iz sa mojih usana držim nevoljno negde u muzeju mojih gorkih i bolnih trenutaka u životu. Poslednji put, mislim da sam imao 15. godina, kada sam odocnio sa pecanja na Moravi , na očigled glava mojih drugara koje su se nadžidžale na našu tarabu da gledaju šta će keva da mi radi, kada je krenula na moje gole noge pod kratkim pantalonama sa udvostučenim gajtanom za peglu, istrgao sam joj taj gajtan i zavitlao ga daleko u polumrak dvorišta. Pognute glave, vratila se trostepenikom u kuću shvatila je da je tog predvečerja kraj njenih pedagoških metoda. Ja sam stajao ponosan i sam pod krošnjom drveta jabuke budimke divljake, na očigled svedoka koji su se blatnjavih i smrdljivih ruku, polepljenih krljuštima moravskih plotica kupili svak svojoj kući.

*

Tetka moja, prebegla posle rata u Prag, Vera Balikova, čuvena i prelepa kabaretska pevačica, rekla mi je jednom prilikom: Ženu ne smeš ni cvetom da udariš! Pa zašto bih pobogu, draga tetka udarao ženu, pitao sam se? Zašto bih digao ruku, sa cvetom na žene koje još nisam imao, nije mi bilo jasno? Njen imperativ me zatekao kada sam imao petnaest godina. Isto toliko godina kasnije, potegao sam rukom prvi dlanomicin prvoj zakonitoj supruzi jer se jednoga jutra odocnela vratila sa koncerta i uobičajene proslave nakon koncerta, a sin nam bio bolestan i čitave noći sam se trudio da mu skinem temperaturu i čistim povraćotinu sa pižame i iz kreveca. Sutradan, bolelo me i dlan i granica njenog obraza. Bolelo me kao i nju, pretpostavljam. Ona je rekla da je nije toliko boleo šamar, koliko iznenađenje da je „na svoje oči“ doživela fizički napad od mene, od koga to ni u snu nije očekivala.

Nisam ni sam očekivao to od sebe. Naprosto nisam davao ruci na volju u mnogo složenijim situacijama u životu. Nakon toga povukao sam se u sebe. Ne zbog toga što taj moj ispad ubuduće neću moći da rešim, već zato što sam to, takav ispad, već učinio. Gotovo, isprljao sam svoju karmu za svagda, mislio sam. Kajao sam se, birajući najučtivije reči u svoju odbranu. Zalud. Moja prva zakonita, nije mi oprostila to što sam oskrnavio onu pozitivnu sliku duševnog mene koju je ona nazrela na mom licu prvi put kad me je ugledala. Nakon toga vezao sam svoje ruke i um koji njima komanduje za svagda. Samo za nužnu odbranu, govorio sam sebi, a ženu - ni cvetom.

*

U Srbiji je ove godine, prema medijskim izveštajima, ubijena 41 žena! Svake godine, deset godina unatrag ubijeno je na najbrutalniji način, prosečno 26 žena. Policija primi više od 20.000 prijava nasilja u porodici godišnje.

Neki analitičari smatraju da je istorijat nasilja nad ženama povezan sa činjenicom da su žene dugo doživljavane kao vlasništvo i da srpske delije misle da su žene samim svojim rođenjem kao žene u podređenom odnosu prema muškarcima.

A u Prvoj Knjizi Mojisejvoj glava 2. Veli u pasusu 21.

I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uzme jedno rebro, i mjesto popuni mesom;

22.pasus – I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.

23.pasus – A Adam reèe: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime èovjeèica, jer je uzeta od èovjeka.

Direktorka UNDP-a (Program Ujedinjenih Nacija za razvoj) u Srbiji Irena Vojackova Solorano kaže je da se procenjuje da su oko 60 odsto žena i devojèica u svetu bile žrtve nasilja - fizičkog ili psihičkog. „Kada pogledate brojke, to znači da dve milijarde devojčica i žena u čitavom svetu trpe nasilje“. U Srbiji, po podacima od 2010. godine, 54 odsto žena trpi nasilje.

Svaka druga Čovječica.