Žarko Radakovic: Povodom filma "Vreme vuka" Mihaela Hanekea
18. januar 2004.Oglas
Nije li subverzija možda najvažniji vid delovanja umetnosti. Kritikovati fim Michaela Hahekea da deluje poremecujuce, znaci oduzeti mu suštinsko, subverzivno, dejstvo; znaci, ne priznati ga. A to baš cini izvesni Reinhard Kleber, dopisnik agencije DDP, pišuci o filmu Wolfzeit, Vreme vuka. Navodno, tvrdi ovaj kriticar, Haneke u svom filmu tematizuje samo »egzistencijalno vanredno stanje«, razvijajuci »mracni scenario o katastrofi« i negujuci neku vrstu »površnog slikarstva o bedi«, »plakativno« dokazujuci »tezu da civilizovanost teško može da prikrije covekovu animalnost «. Pitam se, citajuci ovu kritiku, da li umetnici, da bi udovoljili gledaocima kakav je Kleber, treba da se bave samo uranilovkama, idealnim slikama, skladom, i odlicnim stanjima. Nisam li ja uvek mislio da umetnost, ako i treba da deluje prosvetiteljski, didakticno i terapeutski, baš treba da podseti na ono što i te kako vreba iz pozadine, pa makar to bilo i ono najpogubnije po coveka.
Navodno, smatra Kleber, Hanekea ne zanimaju pitanja »zašto beže ljudi« u filmu, »kakva ih to katastrofa na begstvo nagoni«, »kuda vozi taj kobni voz« na koji svi cekaju, »da li je moguce spasenje iz prikazanog zastoja u snabdevanju«, »u kom vremenu se odigrava radnja filma«. Odmah cu reci da me u ovom filmu ta pitanja uopšte ne zanimaju. U nekom drugom, da. Ali film Vreme vuka Mihaela Hanekea nicim ne ukazuje na važnost odgovora na takva pitanja. Pa kada je strukturisan baš tako da ta pitanja ostanu otvorena. Ne interesuju Hanekea, ni mene, u ovom filmu ni sami junaci, ni njihove pojedinacne psihološke motivacije. Oni baš i treba da ostanu skice i medijatori apstraknte, ali i te kako konkretne, animalnosti, straha, otudenosti, bezizlaznosti. Ovo je film o svemu na nalicju odece koja, svejedno da li je elegantna ili u zakrpama, krije spremnost coveka da se beskrupulozno bori za golu egzistenciju.
Neshvatljivo mi je da kriticari samouvereno govore u ime ostalih gledalaca filma. Imaju oni tada u vivdu grupu takozvanih kompetentnih recipijenata, gledalaca koji »znaju« šta je dobro a šta loše u filmu. Delovanje filma se realizuje u istoriji repecije, u cinjenici da svakim novim gledaocem i nepoznatom reakcijom film menja svoje delovanje. I tu cinjenicu, da i ja, na primer, od ovog filma ocekujem nešto, pa makar i nešto drugacije, moraju da uzmu u obzir svi: i autor i ljubitelji filma, pa oni koji se filmu protive, kao, na primer, Kleber. On, Kleber, mora onda i da zna da njegovo mišljenje nema pravo na opšte važenje. Dakle, kritika mora biti dijaloška. Jer kao i u svakoj komunikaciji, mora se i u kritici biti i »nesiguran« u svoje stanovište.
Da se u slucaju filma Vreme vuka, Mihaela Hanekea, radi, možda, i o »zaveri« kriticara, ukazuju mi i drugi »negativni« stavovi. Kristina Nord, u listu TAZ, na primer, piše da u Hanekeovom filmu »vizuelni suverenitet trpi od price o poznatim stvarima«. Sve u filmu ispricano je Kristini Nord jasno, pa nije trebalo ni snimati taj film. Precesto smo videli mi slike takvog dinamizma u ponašanju ljudi pred difuznom pretnjom.
I zlatno pero nemacke filmske kritike, komentator lista FAZ, Andreas Kilb, piše slicno. Kao, dosada je Haneke, odlicno držao na odstojanju »unutrašnji i spoljašnji pogled na stvari« (šta bi to samo trebalo da znaci?!), a, eto, u filmu Vreme vuka ih spaja, što »za oba nije dobro«. I Kilb smatra da je film »dobro poceo, ali da mu kasnije nije uspelo da se održi na nivou pocetka«.
Nesvhatljivo mi je da se prema umetnickom delu može postupati kolektivno i po dogovoru. Bez licnog pristupa. Andreas Kilb je u realizaciji »dogovorenog«, individualan samo u pkazivanju virtuoznosti u cinu »egzekucije« filma. Ne samo da je retoricki jasan, nego je i maštovit. Kao, » to što je Haneke o ratu rekao u ovom filmu je pre dvadeset godina, u vreme hladnog rata, i bilo dovoljno, ali, posle svega šta smo gledali na televiziji, to je premalo«, piše Kilb. I šta traži zlatno pero nemacke filmske kritike? Traži tacno lociranje i temporiranje radnje! Zašto? Nece Andresa Kilb kafkijanski flm! Hoce on dokumentaristicki, ili kostimirani, ili istorijski film. Pitam se: Nisu li kriticari danas cesto bica sa Marsa koja nikoga više ne shvataju licno, a u svemu samo traže objašnjenja. Pragmaticari? Andreas Kilb pri kraju svoga teksta samo još da »divlja« prema Hanekeovom filmu. Koristeci terminologiju znalca filma, napada on recima kao »cisto žanrovsko slikarstvo«, ili »idila propasti«, ili »lažno smirivanje u scenskim slikama«. Smatram da Andreas Kilb ne može da se oslobodi svoga ocekivanja, utvrdenog u dogovoru sa ostalima, negde izvan filma. Tamo gde se krije ko zna kakva društvena ili socijalna intencija. I ništa drugo ne preostaje meni, koji uobražavam da sam i dalje neutralac, nego da razlikujem najmanje dve grupe kriticara, te iz copora razularenih napadaca, i one retke, subverzivce, koji kao i u metnici plivaju uz vodu. U te druge ubrajam i Mihaela Hanekea.
Onima koji ovaj film nisu dosada videli, preporucujem ga odmah. I kažem: U tom filmu se jedan Austrijanac koji živi u Parizu, Mihael Haneke, usudio da side na samo dno ljudskog animalizma i da iznutra, na svoj nacin, bez konkretizacija, prevashodno izazivajuci odgovarajuca raspoloženja, opiše prilike prepoznatljvie i danas. Ko nije nikada bio u vreme ratova na Balkanu, u Iraku, niti Avganstanu, ili bilo gde gde se ratuje na svetu, a ko se ne zadovoljava onim što je video na televiziji, dakle, izveštajima novinskih reportera, ili izjavama pripadnika humanitarnih organizacija koji, i pored cesto ubedljivih izveštaja, i te kako pricaju i previše uopšteno, ili samo statisticki, neka pogledaju film Vreme vuka Mihaela Hanekea. Videce tamo konkretne ljude, ne samo kao objekte pred kamerom, nego i u svoj svojoj dijabolicnosti, baš onakve kakav je covek, ili životinja, u vreme katastrofe. Molim geldaoca, takode, da se nekako domogne i nekih filmova Alena Renea (na primer, Moj ujak iz Amerike), i da ih, onako, uzgred, tkode pogleda. Ah, da, ni Godarovi filmovi nisu na odmet. I nije tacno da smo prema svemu u tom filmu ravnodušni (kako to »kao u horu« tvrde kriticari Kleber, Nord i Kilb). Ne. Slike, na kraju filma, videne iz voza, koji je, izgleda, ipak, stigao i odveo ljude u izbavljenje, ne samo da sudirljive prlepe slike rajskih predela, zelenih travnjaka, šuma, proplanaka. Drhtimo gledajuci te prizore utopije, jer slika najedanput budi svest o našoj uvaljenosti i beskonacnoj i bezobraznoj zašticenosti. Uslov za takvo doživljavanje je da smo sa bogatog zapada i da u sebi imamo iole odgovornosti za ratove koji se negde vode. A ako nismo sa zapada, nema problema, prepoznacemo zlo juga i istoka u svemu prethodno ispricanom. A to je dovoljno da nam ne bude dosadno.
Za one koji film Vreme vuka, Mihaela Hanekea, nisu gledali: ukratko, sadržina:
Ana putuje sa mužem i dvoje dece na selo, na vikend. U letnjikovcu porodica nailazi na nepoznate ljude koji ubju Aninog muža. Ljudi pobegnu sa ukradenim automobilom i hranom. U susednom selu Ana i deca traže pomoc. Na ulicama nema nikog. Leševi životinja. Kao da je izbila epidemija. Posle tumaranja se begucni nadu na pustoj železnickoj stanici i prikljuce se beguncima koji cekaju spasonosni voz. Netrpeljivost i napetost obeležavaju meduljudske odnose. Bespomocnost.
Navodno, smatra Kleber, Hanekea ne zanimaju pitanja »zašto beže ljudi« u filmu, »kakva ih to katastrofa na begstvo nagoni«, »kuda vozi taj kobni voz« na koji svi cekaju, »da li je moguce spasenje iz prikazanog zastoja u snabdevanju«, »u kom vremenu se odigrava radnja filma«. Odmah cu reci da me u ovom filmu ta pitanja uopšte ne zanimaju. U nekom drugom, da. Ali film Vreme vuka Mihaela Hanekea nicim ne ukazuje na važnost odgovora na takva pitanja. Pa kada je strukturisan baš tako da ta pitanja ostanu otvorena. Ne interesuju Hanekea, ni mene, u ovom filmu ni sami junaci, ni njihove pojedinacne psihološke motivacije. Oni baš i treba da ostanu skice i medijatori apstraknte, ali i te kako konkretne, animalnosti, straha, otudenosti, bezizlaznosti. Ovo je film o svemu na nalicju odece koja, svejedno da li je elegantna ili u zakrpama, krije spremnost coveka da se beskrupulozno bori za golu egzistenciju.
Neshvatljivo mi je da kriticari samouvereno govore u ime ostalih gledalaca filma. Imaju oni tada u vivdu grupu takozvanih kompetentnih recipijenata, gledalaca koji »znaju« šta je dobro a šta loše u filmu. Delovanje filma se realizuje u istoriji repecije, u cinjenici da svakim novim gledaocem i nepoznatom reakcijom film menja svoje delovanje. I tu cinjenicu, da i ja, na primer, od ovog filma ocekujem nešto, pa makar i nešto drugacije, moraju da uzmu u obzir svi: i autor i ljubitelji filma, pa oni koji se filmu protive, kao, na primer, Kleber. On, Kleber, mora onda i da zna da njegovo mišljenje nema pravo na opšte važenje. Dakle, kritika mora biti dijaloška. Jer kao i u svakoj komunikaciji, mora se i u kritici biti i »nesiguran« u svoje stanovište.
Da se u slucaju filma Vreme vuka, Mihaela Hanekea, radi, možda, i o »zaveri« kriticara, ukazuju mi i drugi »negativni« stavovi. Kristina Nord, u listu TAZ, na primer, piše da u Hanekeovom filmu »vizuelni suverenitet trpi od price o poznatim stvarima«. Sve u filmu ispricano je Kristini Nord jasno, pa nije trebalo ni snimati taj film. Precesto smo videli mi slike takvog dinamizma u ponašanju ljudi pred difuznom pretnjom.
I zlatno pero nemacke filmske kritike, komentator lista FAZ, Andreas Kilb, piše slicno. Kao, dosada je Haneke, odlicno držao na odstojanju »unutrašnji i spoljašnji pogled na stvari« (šta bi to samo trebalo da znaci?!), a, eto, u filmu Vreme vuka ih spaja, što »za oba nije dobro«. I Kilb smatra da je film »dobro poceo, ali da mu kasnije nije uspelo da se održi na nivou pocetka«.
Nesvhatljivo mi je da se prema umetnickom delu može postupati kolektivno i po dogovoru. Bez licnog pristupa. Andreas Kilb je u realizaciji »dogovorenog«, individualan samo u pkazivanju virtuoznosti u cinu »egzekucije« filma. Ne samo da je retoricki jasan, nego je i maštovit. Kao, » to što je Haneke o ratu rekao u ovom filmu je pre dvadeset godina, u vreme hladnog rata, i bilo dovoljno, ali, posle svega šta smo gledali na televiziji, to je premalo«, piše Kilb. I šta traži zlatno pero nemacke filmske kritike? Traži tacno lociranje i temporiranje radnje! Zašto? Nece Andresa Kilb kafkijanski flm! Hoce on dokumentaristicki, ili kostimirani, ili istorijski film. Pitam se: Nisu li kriticari danas cesto bica sa Marsa koja nikoga više ne shvataju licno, a u svemu samo traže objašnjenja. Pragmaticari? Andreas Kilb pri kraju svoga teksta samo još da »divlja« prema Hanekeovom filmu. Koristeci terminologiju znalca filma, napada on recima kao »cisto žanrovsko slikarstvo«, ili »idila propasti«, ili »lažno smirivanje u scenskim slikama«. Smatram da Andreas Kilb ne može da se oslobodi svoga ocekivanja, utvrdenog u dogovoru sa ostalima, negde izvan filma. Tamo gde se krije ko zna kakva društvena ili socijalna intencija. I ništa drugo ne preostaje meni, koji uobražavam da sam i dalje neutralac, nego da razlikujem najmanje dve grupe kriticara, te iz copora razularenih napadaca, i one retke, subverzivce, koji kao i u metnici plivaju uz vodu. U te druge ubrajam i Mihaela Hanekea.
Onima koji ovaj film nisu dosada videli, preporucujem ga odmah. I kažem: U tom filmu se jedan Austrijanac koji živi u Parizu, Mihael Haneke, usudio da side na samo dno ljudskog animalizma i da iznutra, na svoj nacin, bez konkretizacija, prevashodno izazivajuci odgovarajuca raspoloženja, opiše prilike prepoznatljvie i danas. Ko nije nikada bio u vreme ratova na Balkanu, u Iraku, niti Avganstanu, ili bilo gde gde se ratuje na svetu, a ko se ne zadovoljava onim što je video na televiziji, dakle, izveštajima novinskih reportera, ili izjavama pripadnika humanitarnih organizacija koji, i pored cesto ubedljivih izveštaja, i te kako pricaju i previše uopšteno, ili samo statisticki, neka pogledaju film Vreme vuka Mihaela Hanekea. Videce tamo konkretne ljude, ne samo kao objekte pred kamerom, nego i u svoj svojoj dijabolicnosti, baš onakve kakav je covek, ili životinja, u vreme katastrofe. Molim geldaoca, takode, da se nekako domogne i nekih filmova Alena Renea (na primer, Moj ujak iz Amerike), i da ih, onako, uzgred, tkode pogleda. Ah, da, ni Godarovi filmovi nisu na odmet. I nije tacno da smo prema svemu u tom filmu ravnodušni (kako to »kao u horu« tvrde kriticari Kleber, Nord i Kilb). Ne. Slike, na kraju filma, videne iz voza, koji je, izgleda, ipak, stigao i odveo ljude u izbavljenje, ne samo da sudirljive prlepe slike rajskih predela, zelenih travnjaka, šuma, proplanaka. Drhtimo gledajuci te prizore utopije, jer slika najedanput budi svest o našoj uvaljenosti i beskonacnoj i bezobraznoj zašticenosti. Uslov za takvo doživljavanje je da smo sa bogatog zapada i da u sebi imamo iole odgovornosti za ratove koji se negde vode. A ako nismo sa zapada, nema problema, prepoznacemo zlo juga i istoka u svemu prethodno ispricanom. A to je dovoljno da nam ne bude dosadno.
Za one koji film Vreme vuka, Mihaela Hanekea, nisu gledali: ukratko, sadržina:
Ana putuje sa mužem i dvoje dece na selo, na vikend. U letnjikovcu porodica nailazi na nepoznate ljude koji ubju Aninog muža. Ljudi pobegnu sa ukradenim automobilom i hranom. U susednom selu Ana i deca traže pomoc. Na ulicama nema nikog. Leševi životinja. Kao da je izbila epidemija. Posle tumaranja se begucni nadu na pustoj železnickoj stanici i prikljuce se beguncima koji cekaju spasonosni voz. Netrpeljivost i napetost obeležavaju meduljudske odnose. Bespomocnost.
Oglas