Derek Šole, savetnik ministarstva spoljnih poslova SAD i Gabrijel Eskobar, poverenik SAD za Zapadni Balkan, 18. maja su odgovarali na pitanja o politici SAD na Zapadnom Balkanu u Odboru američkog senata za spoljnu politiku (U.S. Foreign Relations Committee).
Bilo je zanimljivo, ali i razočaravajuće videti i čuti kako dvojica diplomata SAD i ljudi koji učestvuju u oblikovanju politike prema Zapadnom Balkanu zaobilaze odgovore i izbegavaju da pruže precizne informacije. Koristili su brojne lepe reči: demokratija, suverenost i teritorijalni integritet – i pre svega pristupanje EU. Nažalost, ostalo je kod te površnosti bez puno sadržaja.
Bio sam razočaran.
Pre 30 godina doživeo sam kako su SAD s ministrom spoljnih poslova Vorenom Kristoferom bezuspešno pokušavale da nepomičnu EU pokrenu na stvarni angažman u bivšoj Jugoslaviji. Sramota za Brisel s obzirom na tadašnje ratne zločine. Još se dobro sećam kako je predsednik Klinton posle tri godine krajnje brutalnog rata i genocida u Bosni i Hercegovini sam odlučio da podrži tu zemlju.
I zato danas ne razumem, šta je cilj politike SAD na Zapadnom Balkanu.
Zašto se udvarati Vučiću?
Zašto su pragmatični Amerikanci odabrali predsednika Srbije Aleksandra Vučića kao „jakog čoveka" na Zapadnom Balkanu?
Predsednik spoljnopoltičkog odbora, senator Robert Menendez, s pravom je prilikom saslušanja postavio pitanje, zašto SAD sarađuje s nekim ko neguje prisne odnose s kriminalnim miljeom, kao što je Njujork tajms iscrpno izvestio.
Zašto se udvarati nekome kome je Rusija strateški veoma draga.
Zašto se traži bliskost upravo sa Srbijom koja je svojom etnonacionalističkom politikom – svi Srbi u jednoj državi – jedan od katastrofalnih uzročnika sukoba u bivšoj Jugoslaviji.
Dvojica visoko ranigiranih diplomata SAD nisu mogli da odgovore na ta pitanja.
Na osnovu kojih analiza se nekim zemljama Balkana daje prednost, a druge se kažnjavaju?
Podrška povratku etnonacionalizma?
Objavljeno je nekoliko analiza o novom kursu politike SAD na Balkanu. S nekima se slažem. Mogu čak razumeti da postoje razlozi zašto Amerikanci traže rešenje koje je za njih navodno pragmatično. Rusija, Kina, Tajvan – sve te zemlje su više u fokusu svetske politike nego Balkan. Ali, to nije razlog da se podržava hegemonistička politika na Zapadnom Balkanu kako bi se etablirali novi odnosi snaga i pritom žrtvovale zemlje kao što su Bosna i Hercegovina, Crna Gora ili Kosovo.
Da li stvarno žele da Bosnu i Hercegovinu još više vrate u etnonacionalizam, mada tvrde da se bore upravo protiv tog etnonacionalizma?
Iako sankcijama i upozorenjima pokušavaju da drže u šahu predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika, indirektno mu se pomaže u sprovođenju njegovih secesionističkih planova. SAD su odlučile da se bore protiv korupcije na zapadnom Balkanu, uključujući i sankcijama, pa ipak pritom podržavaju najkorumpiranije političare.
Da li Bajden zna?
Prisetimo se kako je Džozef Bajden aprila 1993. tada kao senator, svojim izveštajem „Suprotstaviti se agresiji: Milošević, bosanska republika i savest Zapada", pred istim ovim odborom pozvao da se pomogne Bosni i Hercegovini, da se završi rat.
Da li predsednik Bajden odobrava to što danas radi ministarstvo spoljnih poslova SAD?
Da li on zna da SAD svojom sadašnjom politikom vređaju žrtve tadašnjih etničkih ciljeva ratova iz 1990-ih godina?
Dan nakon saslušanja, Bajden je u Senatu predložio Džejmsa Obrajana za novog podsekretara za Evropu i Evroaziju. Obrajan je 1995. učestvovao u izradi Dejtonskog mirovnog sporazuma, a u vreme kad sam bio visoki predstavnik u BiH radio je u grupi stručnjaka za reformu ustava, koju sam osnovao. On je iskusni pravnik i bivši američki specijalni poverenik za Zapadni Balkan, koji dobro poznaje Bosnu i Hercegovinu i region.
Nadam se da su u Vašngtonu s njegovim imenovanjem ipak shvatili da se kurs mora korigovati, čime će se sadašnja politika SAD prema Zapadnom Balkanu - koja je štetna, bez strategije, bez rezultata i opasna - usmeriti na novi put.
Ali, nažalost, mogu samo da budem poluoptimističan sve dok je Derek Čolet na svojoj sadašnjoj funkciji i učestvuje u kreiranju politike prema Zapadnom Balkanu.
EU slepo sledi SAD
Nakon najnovijeg izbijanja nasilja na severu Kosova, u kojem su militantni srpski demonstranti povredili vojnike KFOR-a, SAD su – potpuno nerazumljivo – jednostrano najavile sankcije protiv Kosova. I ovde SAD – kao i EU – gotovo uopšte ne reaguju na provokativnu srpsku politiku, naprotiv.
EU i SAD jednostavno prihvataju to što Vučić iz Beograda sprečava da se kosovski Srbi integrišu u državu Kosovo. Kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju se čak uskraćuje podrška jer se on očigledno ne da uključiti u američke planove.
Zašto EU i Nemačka gotovo slepo slede SAD? To što EU nije sposobna za samokritiku i čini istu grešku kao i pre 30 godina s ratnim zločincem Slobodanom Miloševićem, to je dokaz nesposobnosti.
Presuda koja sve menja
Haški tribunal je 31. maja izrekao svoju poslednju presudu u procesu koji je trajao 20 godina, o dva vodeća čoveka srpske državne bezbednosti u ratovima 1990-ih godina u Bosni i Hrvatskoj. Obojica su dobili po 15 godina zatvora, između ostalog zbog organizovanja udruženog zločinačkog poduhvata i proterivanja ne-Srba u Bosni i Hercegovini kao i u Hrvatskoj.
Glavni tužilac Serž Bramerc je jasno rekao: „Ova presuda sve menja." I zaista: ova presuda bi morala da ima veliki uticaj na vrednovanje tadašnjeg rata.
To je dokaz da je Srbija aktivno učestvovala u ratu protiv BiH. Zato taj rat nikad više ne može biti nazvan „građanskim ratom". Sad je konačno i zvanično potvrđen, ono što smo svi mi zapravo znali oduvek: Srbija je bila aktivno uključena u tadašnji rat.
Ali, sad se postavlja pitanje, hoće li ova presuda u EU i SAD nešto promeniti u njihovoj politici prema Zapadnom Balkanu. Da li će svi i dalje posmatrati Aleksandra Vučića i Srbiju kao glavne aktere na Zapadnom Balkanu i udvarati im se?
Nije li konačno došlo vreme da se odluči da se stvari preokrenu i da prednost drugačijoj politici na Zapadnom Balkanu? Politici u kojoj će postojati konskvence za krivce i počinioce zločina, a žrtve konačno biti saslušane.
Prof. dr Kristijan Švarc-Šiling (rodj. 1930. godine) bio je od 1982. do ’92. ministar za poštu i telekomunikacije u nemačkoj vladi kancelara Helmuta Kola. Iz protesta prema uzdržanosti nemačke vlade tokom rata u BiH podneo je ostavku. Deset godina bio je međunarodni medijator za BiH, u periodu 2006-2007. obavljao je funkciju Visokog predstavnika u BiH. Povremeno piše kolumne za DW.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.