Štrajk prosvetnih radnika u Srbiji: Odavno ništa nije u redu

Pred prethodni protest prosvetnih radnika, u roditeljske viber-grupe u Nišu stigla je poruka u kojoj učitelji i nastavnici mole za razumevanje i podršku roditelja zbog kompletne obustave nastave na jedan dan.

Tog ponedeljka, 16. septembra, štrajkovalo se u školama u više gradova Srbije. Prosvetni radnici tražili su da vlada konačno ispuni ono što je obećala prošle godine: plate na nivou republičkog proseka i izmena krivičnog zakona kojim se sankcioniše napad na zaposlene.

Zahtevi su ostali neispunjeni.

Ipak, nadležna ministarka prethodnih dana je najavila povećanje plata od 12 odsto i to od januara sledeće godine. Nedovoljno, smatraju prosvetni radnici. Zato je najavljen još radikalniji štrajk.

I opet je stigla poruka u roditeljske viber-grupe pred protest ove srede 2. oktobra. Ovoga puta, mole se roditelji da decu ne šalju u školu, u predškolsko, ni u vrtiće, i na taj način, kako se navodi, podrže borbu za sigurnije škole.

„Kao odgovorni ljudi morali smo da zaustavimo sistem koji obmanjuje sve vas tvrdeći da je u školama i predškolskim ustanovama sve ’u redu’“, navodi se, između ostalog, u toj poruci.

Odavno ništa nije u redu, tvrde prosvetni radnici. Do sada, međutim, nisu bili potpuno ujedinjeni, najviše zbog različitih stavova u sindikatima. Prošlogodišnja tragedija u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu, ali i nasilje u školama generalno, postavili su sindikate na isti kolosek. Prvi put na protest zajedno izlaze i škole i predškolske ustanove. Traže veću platu, veću bezbednost u školama i bolji odnos prema prosvetnim radnicima.

Poniženi – od države, roditelja, često i od učenika

Ana Ivić Veljković je profesorka geografije u niškoj gimnaziji „Bora Stanković“. Za DW kaže da, iako nije članica nijednog sindikata, njena moralna obaveza je da uvek bude na protestu. Posebno što, kako kaže, ljudi koji rade u prosveti, to rade iz moralnosti i posebnog odnosa prema svom poslu, jer vaspitavaju mlađe naraštaje.

„Mi smo postali toliko poniženi od strane države, a neću pričati dalje – poniženi od roditelja, vrlo često i od učenika. Mi smo došli do toga da merilo u državi više nije da li imamo znanje, nego samo da li imamo dobre ocene“, ističe profesorka.

Objašnjava da nju „najviše bole“ uslovi rada, kao i stav čitavog društva prema nastavnicima i znanju. To se, kaže, onda dalje reflektuje i na buduće stručnjake.

„Imati dobre ocene, a kasnije se baviti ozbiljnim profesijama, biti hirurg, lekar, inženjer, graditi mostove… Valjda će nam dati prava i odrešene ruke da malo radimo na tome da možemo da selektujemo i znanje učenika, jer prvenstveno smo zapostavili znanje“, kaže naša sagovornica.

Dodaje i da je sve manje mladih ljudi koji žele da budu prosvetni radnici: „Na svim fakultetima koji školuju buduće prosvetne radnike samo ove godine, da ne govorimo o prethodnim godinama, imate jednocifren broj studenata. To je u svim gradovima tako. Niko ne želi da studira one fakultete koji školuju za zanimanja prosvetnog radnika“.

Jedan do razloga je to što su plate oduvek niske. Profesorka iz Niša po tom pitanju nije optimistična: „Mi smo odavno toliko ispod proseka, da je sam prosek kao finansijska vrednost toliko nebitna, da mi uopšte ne očekujemo neko veliko povećanje. Jer, ako se mi borimo da dođemo do proseka, a sve ostalo je još više urušeno, onda to zaista nema smisla“.

Plata ispod prosečne

Profesorka Ivić Veljković kaže da joj je drago što su se reprezentativni sindikati udružili. I što su se štrajku priključile predškolske ustanove, jer je plata vaspitača još niža u odnosu na plate nastavnika.

Međutim, predškolske ustanove u Srbiji ne odazivaju se lako, kaže Vladan Ćirić, član predsedništva Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije. Razlog je što su one budžetski korisnici lokalnih samouprava.

Jedna od njih je i niška „Pčelica“, koja nikada do sada nije podržala štrajk prosvetara. Direktorka te predškolske ustanove, Svetlana Mitić, za DW je izjavila da sa 30 vrtića u Nišu nisu u mogućnosti da roditelje dovedu u situaciju da nemaju gde sa decom. „Ni sindikat koji je u mojoj ustanovi nije pokrenuo nikakvu inicijativu. Mi nemamo nikakvo oglašavanje tim povodom i mi radimo normalno“, rekla je.

Ni posle jučerašnjih (1.10.) pregovora svih predstavnika reprezentativnih sindikata sa predsednikom vlade i ministarkom prosvete – nema promena, kaže Vladan Ćirić.

„Jedina promena je što izmene krivičnog zakona ulaze u javnu raspravu narednih dana. Ponovili su onih 12 odsto povećanja za nastavno i osam procenata za nenastavno osoblje. I ponudili neku jednokratnu pomoć, nisu rekli o kom iznosu je reč. To je ništa“, kaže on za DW.

„O tih 12 odsto povećanja prošle godine pri potpisivanju Protokola sa vladom, prošle godine nije bilo ni reči. Razgovarali smo o republičkom proseku. Jer, prosečna plata prosvetnog radnika je 86.000 dinara, a republička prosečna plata u neto iznosu za jul bila je 97.835 dinara. I kada tražimo povećanje, tražimo za sve – od pomoćnog radnika, do direktora. Za sve isti aršin. A ne da nas dele na nastavno i nenastavno osoblje sa 12 i osam odsto povećanja“, kaže Ćirić.

Za više od 12 odsto – nema novca

Na pitanja DW o svim tim problemima iz Ministarstva prosvete nisu odgovorili. Ministarka Slavica Đukić Dejanović već danima izjavljuje da za više od ponuđenih 12 odsto država nema novca.

Član predsedništva Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Ćirić kaže da država sigurno može da nađe novac za prosvetu, a ne da je smatra troškom u koji treba najmanje ulagati. On ističe da je kompletno društvo ponizilo prosvetu, jer je država glavni kreator neodgovornog, neozbiljnog i ponižavajućeg statusa prosvete i prosvetnog radnika.

„Još uvek vlada strah među prosvetnim radnicima u vezi sa štrajkom. Istina je da su se pravili spiskovi ko je štrajkovao pre 15 dana, a imajte u vidu da je 30 odsto prosvetnih radnika još uvek prijavljeno samo na određeno i da se boje gubitka posla“, kaže Ćirić. Ali ističe i da strahu mora da se stane na put:

„Sada imamo problem da nemamo nastavnike matematike, fizike, hemije. Narednih godina imaćemo nove probleme“, kaže Ćirić. „Neće biti ni učitelja. Šta ćemo onda?“