Beograd i Srbija ulaze u onu fazu protesta kada se nad njima svi nadviju, kao lokalna ekipa ispred dragstora nad prokuvalim motorom starog stojadina, pa dele savete. Jedan bi da upali na kabl, drugi na gurku, treći se probija kroz znatiželjnike, cokće, kaže da je automehaničar ceo život, „ccc ko ti je ovo radio?“ Gadno je biti okružen neznalicama, a od toga je jedino gadnije biti okružen onima koji misle da sve bolje znaju.
Poslednjih dana se mnogi koji ne kupuju priču o „šačici bezumnika“ koja poziva na „linč, silovanje, nasilje“ – oni, dakle, koji se uzdržano nadaju da bi subotnje demonstracije u Beogradu mogle da budu začetak nečeg velikog – javljaju sa savetom da je ključno „formulisati jasne zahteve“.
Neki su se već čuli vrlo jasno, poput zahteva da se protestima posveti pet minuta u Drugom dnevniku, neki su manje konkretni kao zahtev za prestankom političkog nasilja. Neko predlaže da se traže smene ministara policije i pravde zbog nerešenog ubistva Olivera Ivanovića. Drugi traže fer izborne uslove.
Moj kolega i drug Andrej Ivanji je u komentaru na portalu nedeljnika Vreme („Zahtevi predsedniku Vučiću“) popisao zahteve koje je čuo od nekih učesnika protesta, poput razjašnjenja noćnog rušenja u Savamali i Vulinove „tetke iz Kanade“, objave ugovora o Beogradu na vodi i Er Srbiji, prestanka lova vlasti na neistomišljenike, hroničnog izlaska predsednika iz ustavnih nadležnosti, nezavisnost sudstva, ispitivanja lažnih diploma i doktorata…
Lista je naravno nepotpuna i mogla bi da se nastavi u nedogled. Naslućujem ironiju – ako bi naprednjački režim zbilja ispunio polovinu od ovih zahteva, on bi potreo svoju mafijašku, pljačkašku i prevarantsku suštinu. To onda više ne bi bio taj režim, rastočio bi se i nestao. Što nedvosmisleno vodi zaključku da od ispunjavanja zahteva nema ništa, čak i ako je Vučić rekao da će „čuti građane“, makar ih ne bilo pet miliona na ulicama.
Druga je mogućnost da se zahtevi formulišu tako da režim stvarno može da ih ispuni, zadržavajući svoju suštinu. Da drug Vučić kaže da su studenti u pravu i onda mirno, bez subotnje buke, nastavi sa svojom puzajućom diktaturom.
Obe su logike potencijalni potop protesta. Prva, logika obuhvatnog svaštarenja u zahtevima, neslavno je prošla lane na „Protestima protiv diktature“. Druga, logika malih koraka, ne može da zadovolji najveći broj ljudi na ulicama jer oni su tamo zbog dubokog osećaja nepravde i društvenog sunovrata, uvereni da nikakvo šminkanje ne bi zaustavilo režim u neprestanoj proizvodnji sitne ili krupne koristi za sebe i svoje kopljanike, a nemerljive štete za sve ostale i državu.
Istina je da se ne mogu „formulisati jasni zahtevi“ ekipi kojoj bi jedini zahtev mogao da bude na nivou zdravog razuma: prestanite da svakog dana, svakog minuta, kršite Ustav i sve zakone. To bi bilo dovoljno. Ali neko bi rekao da nije dovoljno „jasno“.
Kada se podvuče crta, famozni zahtevi ostaju neophodni još samo kao deo same protestne logike. Ona kaže: izađi na ulicu, omasovi protest, budi uporan i glasan, traži nešto, a kada vlast to ne ispuni, budi još uporniji dok nekako ne pridobiješ kritičnu masu čiji bi marš – ulični ili izborni, svejedno – srušio režim kao kulu od karata.
Naznaka da bi protesti mogli da potraju nije samo njihova relativna masovnost po ciči-zimi, već pre svega to što su ovoga puta na ulici zajedno oni koji u glavna nepočinstva režima broje gaženje vladavine prava i slobode štampe i oni kojima najpre smeta „davanje“ Kosova. Za sada pokazuju da mogu zajedno i da je podela na „građansku“ i „nacionalnu“ Srbiju možda veštačka, a možda i nije, ali može da pričeka bolja vremena.
Baš zato bi bilo besmisleno trvenje oko ovog ili onog konkretnog zahteva, oko stila kojim su napisani, tački, zareza i toga da li je nešto dovoljno jasno formulisano. Kad sveznalice sa načelne rasprave pređu na pikanterije oko svećica, cilindarskog bloka i bregastog vratila, stojadin garantovano ostaje da stoji pred dragstorom.