Šta kada ostane zgarište?

Sedeli smo za večerom, jeli špagete u idiličnom seocetu u malom zalivu Bejteman, dvestotinak kilometara južno od Sidneja. Te večeri, bio je 30. decembar, pozvala je moja majka. Rekla je da vlasti upozoravaju da se divlji plamen sa planine spušta ka nama, da se građani pozivaju da smesta napuste oblast jer bi inače mogli da budu zarobljeni između vatre i okeana.

Stravičan je osećaj na brzinu odevati troje dece i ubacivati najvažnije stvari u automobil. Koji putevi su još otvoreni? Neprekidno telefoniram sa bratom koji je u Kanberi, proveravamo gde je vatra. Da li možemo na jug? Ili je put već zatvoren? Na sever?

Imali smo sreće da uteknemo. Do ranog jutra je oganj progutao mesta u koja sam odlazila celog života. Izbegli smo da, kao mnoge porodice, bežimo ka plaži sa mokrim peškirima oko glave dok odozgo žar pada poput kiše. Nismo izbegli da se gušimo u otrovnom dimu.

Vazduh u Kanberi je na Novu godinu bio najgori na svetu. Pet dana smo proveli u stanu. Tu sam ponešto naučila, recimo da ne valja uključivati klima-uređaj u tim uslovima jer će samo usisati dim. Da pri takvom zagađenju na ulici oči peku posle jednog minuta. Da deca mlađa od 14 godina ne mogu da nose određene tipove maski za disanje jer postoji rizik od gušenja. I na kraju, da je prilično jadno u stanu danima disati ustajali vazduh dok je napolju 44 stepena.

Petog januara smo se po drugi put evakuisali jer nam je kćer čitave noći povraćala zbog udisanja dima. Za velike pare smo kupili karte do Adelejda, to je let preko pola zemlje, kako bismo se tamo smestili kod rođaka. Izlazak iz tamošnjeg aerodroma je bio poput povratka u normalnost. Disanje je ponovo bilo dozvoljeno. Rođaka se šalila da smo sada postali klimatske izbeglice. Ali to nije više ni smešno.

Kriza nije ni blizu kraja. Za par dana se vraćam u Kanberu, ali širom juga Australije i dalje gori 130 požara. Predviđa se da će se neki spojiti i napraviti takozvani mega-požar. A kada konačno ugase vatru, ili kada više ne bude imala šta da sagori, šta onda? Istraživači klime veruju da će sezona šumskih požara u Australiji biti sve duža i smrtonosnija.

Ima užasne ironije u tome što će zemlja koja uporno ignoriše klimatske promene postati paradni primer onoga što klimatske promene donose.

Ali ako išta može da prodrma Australijance, onda je to ovaj događaj. Moj brat je primetio da više o globalnom zagrevanju ne govore samo nekakvi hipsterski levičari. Sada o tome priča i „običan“ narod. Možda je to svetlo na kraju tunela. Ako, podstaknuta ovim, Australija ili neka druga zemlja promene politiku, to je već nešto.

U međuvremenu naše prelepe drevne šume pretvaraju se u pepeo, jedinstvene životinje gore žive. Za one koji nikada nisu bili u Australiji: bilo je to divno mesto sa nepreglednim šumama eukaliptusa. To bi vam se svidelo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android