Šta je silovanje u Švedskoj?

Optužbe za seksualno zlostavljanje na račun osnivača Vikiliksa (WikiLeaks) Džulijana Asanža usmerile su pažnju svetskih medija na Švedsku. I dok njegov tim za odbranu, ali i brojni međunarodni komentatori, odbacuju optužbe i čak ukazuju da su one politički motivisane, dotle je debata, pokrenuta unutar same Švedske, više usmerena na sam problem seksualnog zlostavljanja, odnosno silovanja.

Nejednakost polova i u krevetu

Neposredno po pokretanju slučaja „Asanž“, švedska novinarka Johana Koljonen počela je da preko Tvitera (Twitter) objavljuje sopstvena iskustva o tome gde se prelazi granica u određenim „seksualnim“ situacijama.

„Ako ostavimo po strani moguće posledice po sam Vikiliks, i ukoliko se optužbe ispostave kao tačne, verovatno se i dalje nećemo složiti oko toga kako bi te činjenice trebalo interpretirati“, napisala je Johana Koljonen na svom blogu.

Ona pogađa u sam centar problema. Ni stotine ljudi koji na internetu diskutuju o različitim seksualnim iskustvima, nisu u suštini sigurni šta je u određenim situacijama ispravno, a šta nije. „Moramo o tome da razgovaramo“, poziva švedska novinarka.

Tom temom bave se i neke druge njene kolege, kao npr. radijska i TV voditeljka Sonja Švarcenberger koja je do skoro uređivala švedski feministički magazin „Bang“. U autorskom tekstu za jedan veliki švedski dnevni list ona je iznela sopstveno, veoma lično iskustvo: Njen bivši dečko imao je seks sa njom dok je ona spavala. Ona piše o tome koliko je teško uspostaviti granice u seksualnim vezama.

„U nekim zemljama možda uopšte ne uočavaju činjenicu da je u velikom broju situacija seks izrazito muški orijentisan“, izjavila je Švarcenberger za Dojče vele. Ipak, smatra ona, „mnogo ljudi je zainteresovano za to i mislim da oni uviđaju da se nejednakost među polovima prenosi sa nama i u naše krevete“.

Gde povući crtu?

Debata u Švedskoj pokazala je da je silovanje izuzetno teško definisati. Postojeća zakonska definicija u Švedskoj kaže da je silovanje „navođenje na seksualni čin uz primenu nasilja ili pretnje“. Ona se unekoliko razlikuje od definicije u Velikoj Britaniji i Nemačkoj gde je silovanje jednostavno „seksualni čin bez odobrenja“ i gde nije neophodno dokazati da je postojalo primoravanje ili primena sile.

Penzionisana profesorka prava Medlin Lajonhufvud savetuje švedsku vladu da svoje zakone uskladi sa zakonima u drugim zapadnim zemljama i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Ona prati aktuelnu debatu i smatra da zakon mora biti modernizovan kako bi „pokrio“ sve nijanse seksualnih kontakata.

„Zakon mora da naglasi da obe strane to čine zajedno. U Švedskoj, kao i u mnogim drugim zemljama, postoji uvrežena slika da tu jedna osoba radi nešto sa telom druge osobe. Mislim da je to, bar za Šveđanke, veoma staromodan način gledanja na seks“, kaže Medlin Lajonhufvud.

Koliko je silovanje rasprostranjeno u Švedskoj?

Švedska je zemlja sa najvećim brojem prijavljenih slučajeva silovanja u Evropi. Doktorka Loti Helstrom radi u Centru za žrtve silovanja u Stokholmu. Ona tvrdi da broj silovanja u Švedskoj nije veći nego u drugim zemljama, ali da su Šveđanke spremnije da o tome javno govore.

„Mnogi od tih slučajeva u nekim drugim zemljama uopšte ne bi bili registrovani. Ponegde bi sama žena bila proglašena krivom i, u okviru sistema, ne bi imala nikakve šanse“, objašnjava Helstrom. I ona smatra da je silovanje zločin koji je veoma teško dokazati.

„Postoji problem sa izvođenjem dokaza kada niko treći nije bio u prostoriji i kada se izjave razlikuju, a sud treba da donese odluku da li se to dogodilo ili ne. To je veliki problem za pravnike“, kaže Helstrom.

Sa njom se slaže i profesor krivičnog prava sa Univerziteta u Stokholmu Peter Asp. On ukazuje da se najveći broj optužbi odbacuje nakon što se suoče dve različite izjave. „Silovanje se najčešće događa u privatnosti i tu imate žrtvu i počinioca. To je polazna tačka za tužioca – da dokaže da se zločin dogodio. Ali teško je dokazati da prethodno nije postojala saglasnost dveju strana“, objašnjava profesor Asp.

On tvrdi da se, čak i da se zakon promeni, broj presuda ne bi povećao. On, takođe, ne misli da je švedski zakon izuzetak po bilo čemu. „Postoje određene razlike u nekim nazivima i neke razlike kada su u pitanju granice, ali, u suštini, u pitanju su isti faktori“, ukazuje Asp.

Johana Koljonen, novinarka koja je i pokrenula debatu smatra da je za rešavanje problema, čak i u samom zakonodavstvu, neophodno poraditi i na samom jeziku. „Kako možemo da očekujemo da će sudije, porotnici i mediji govoriti o tome otvoreno, kada ni mi sami o tim stvarima ne možemo da razmišljamo bez osećanja stida“, napisala je Koljonen.

Autori: Džoana Impej / Ivan Đerković
Odg. urednik: Nemanja Rujević