Špijune u džamije?

Pre nego što novi biskup u Nemačkoj može da stupi na crkvenu dužnost on mora da obiđe premijera pokrajine u kojoj mu se nalazi biskupija. U sedištu premijera onda uglavnom polaže zakletvu da će poštovati pokrajinski ustav dok levu ruku drži na Bibliji. Tačan protok ovog svečanog čina utvrđen je ugovorom države i crkve.

Obratno, naravno, ne važi – nijedan novoizabrani premijer ne mora deklamuje Simbol vere pred biskupom. Da li jedan premijer veruje u Boga, Alaha ili zmajeve – to se crkve nimalo ne tiče.

Šta to znači? Borba između duhovne i svetovne vlasti, crkve i države, pape i cara, borba dakle koja je vekovima određivala nemačku istoriju, odavno je odlučena. U korist države. To je jedno od ključnih obeležja moderne u zapadnom hrišćanskom kulturnom krugu.

Država i crkva, međutim, nisu striktno razdvojene, kako se često pogrešno tvrdi. Ne, država i crkva u Nemačkoj su tesno isprepletane – pri čemu država kontroliše crkvu. Recimo, država ima privilegiju da unapred uloži prigovor na imenovanje nekog biskupa kojeg iz nekog razloga smatra problematičnim kandidatom. Država od crkve i njenih nosilaca očekuje lojalnost, dok za uzvrat božijim ljudima daje niz privilegija: od toga da religija postoji kao mogući predmet u državnim školama, preko biskupskih plata iz državne kase, do toga da finansijske institucije države ubiraju crkveni porez.

Sa tim predznanjem treba gledati na predlog Folkera Kaudera. Taj predlog nije dakle diskriminacija islama ili muslimana. Naravno da država mora da zna šta imami propovedaju u džamiji. Od njih se s pravom očekuje da tamo ne huškaju na podrivanje ustavnog poretka Savezne Republike Nemačke. Jer ustavno zagarantovana sloboda religije ide do tačke u kojoj se religija eventualno zloupotrebljava za borbu protiv države.

Poslednjih godina se, uvek kada bi novi biskup polagao civilnu zakletvu državi, pokretala debata da li je to još primereno vremenu. Sada je odjednom postala jasna vrednost ugovornog odnosa crkve i države: biskup odgovara za svoje sveštenike, a interni kontrolni mehanizmi crkve obezbeđuju lojalnost cele institucije. Sistem funkcioniše i dobro je što je tako.

Ako bi islam pripadao Nemačkoj – kako kancelarka Merkel kaže – onda bi i za rastući broj džamija i zajednica oko njih trebalo uspostaviti sličan sistem štapa (obaveze na lojalnost državi) i šargarepe (privilegija). Osnovni problem je, međutim, što se u slučaju islama ne zna ko bi bio institucionalni sagovornik nemačke države. Pri ogromnom broju raznih islamskih zajednica, nejasno je sa kim bi nemačke pokrajine trebalo da sklapaju ugovore.

U dogledno vreme neće biti drugog rešenja do da se svaka zajednica i džamija posmatraju pojedinačno. To je, doduše, momenat u kojem Kauderov predlog na prvi pogled deluje nezgrapno jer nam se odmah pred očima pojave slike agenata tajne službe koji stenografišu šta propovednik priča, slike koje znamo iz nacionalsocijalizma i komunističke diktature DDR-a. U Saveznoj Republici Nemačkoj tako nešto do sada nije postojalo – jednostavno, nije bilo potrebe. Uprkos tome, Kauderov predlog ne predstavlja povredu slobode veroispovesti i nesmetanog praktikovanja religije koje su garantovane ustavom. Jer ne radi se o kontrolisanju vernika već samo njihovih propovednika – nebitno da li imaju zvanje sveštenika, pastora, imama ili rabina.

Savremenici obe nemačke diktature uostalom stalno ponavljaju da očigledno prisustvo agenata Gestapa ili Štazija nikada nije naškodilo božijoj službi. Propovedi su, kažu, tada uvek bile bolje i – kraće.