Šest decenija Pariskog masakra: Još je rano za izvinjenje?

Uoči šezdesete godišnjice Pariskog masakra na francuskoj televiziji su se čule žrtve. „Policija je tada napravila krvoproliće, koristeći sve što im je dopalo šaka. Metalne šipke ili pendreke“, seća se Sad Ouazene.

Taj Alžirac se priseća slike više od 30.000 demonstranata koji su 17. oktobra 1961. iz predgrađa pohrlili u centar Pariza kako bi mirno protestovali jer je francuskim muslimanima par dana ranije uveden noćni policijski čas. Bili su to turbulentni dani borbe Alžira za nezavisnost od Francuske.

Protesti su pretvoreni u klanicu, a ni danas se ne zna da li su žrtve policijske brutalnosti bile desetine ili stotine Alžiraca u francuskoj prestonici. Neki su premlaćeni do smrti, drugi upucani, treći podavljeni u reci Seni. Više od deset hiljada ljudi je uhapšeno i držano danima.

Decenijama je država ćutala o razmerama policijskog iživljavanja. Zvanično, govorilo se najpre o troje, potom o šestoro žrtava.

Istoričar Etijen Fransoa (78) bio je student u Nansiju kada je čuo za masakr u Parizu i to od jednog profesora. U medijima se ništa nije moglo čuti. „Tokom Alžirskog rata smo znali da se u Alžiru dešavaju surove, strašne stvari, ali za nas je tada bilo nezamislivo da to može da se protegne na Pariz“, kaže danas Fransoa.

Za pokolj u glavnom gradu niko nikada nije odgovarao, naprotiv. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Rože Frej postao je kasnije predsednik Ustavnog suda, a načelnik pariske policije Moris Papon sedamdesetih je bio ministar finansija.

Potiskivanje zločina u Alžiru

Kada je Alžir konačno postao nezavistan 1962, u francuskom društvu je preovladala želja „da se zaborave svinjarije iz Alžirskog rata“, kaže istoričar Fabris Riseputi. Taj rat se u francuskim udžbenicima pominje tek u poslednjih dvadesetak godina, ali se i dalje ne pominje brutalna kolonizacija Alžira od 1830. godine.

Riseputi spada u grupu istoričara, aktivista i političara koji se bore da se sazna puna istina o Alžirskom ratu i svemu što ga je pratilo. Oni smatraju da bi predsednik Emanuel Makron morao da Pariski masakr opiše kao „akt državnog kriminala“.

Moguće da će neki simbolični gest doći od Makrona ove nedelje (17. oktobar), na samu godišnjicu. Makron je kritikovao francuski kolonijalni period oštrije nego bilo koji raniji predsednik. U kampanji 2017. je nazvao kolonijalizam „zločinom protiv čovečnosti“, a 2018. je Pariski masakr opisao kao „nasilnu represiju“.

No nedavno je Makronova kritička izjava motivisala zvanični Alžir da povuče ambasadora iz Pariza i zatvori vazdušni prostor za francuske vojne avione koji snabdevaju trupe u Maliju. Naime, Makron je u jednom razgovoru sa studentima rekao da se zvanična alžirska istorija ne bazira na istini već na „mržnji prema Francuskoj“.

Mnogi ipak polažu nade da će upravo Makronova administracija pokrenuti suočavanje francuskog društva sa zločinima nad Alžircima. Makron je rođen petnaest godina posle kraja rata, i tu leži njegova šansa. To je drukčija pozicija od one koju je imao recimo Fransoa Miteran, koji je u vreme rata imao određenu odgovornost.

Još je rano za izvinjenje?

Procenjuje se da oko sedam miliona Francuza ima veze sa Alžirom. Oni su ili potomci nekadašnjih francuskih naseljenika ili pak Alžiraca koji su se nastanili u Evropi. „Isprepletenost istorije i sadašnjice Alžira i Francuske tako je gusta, da su te dve zemlje upućene jedna na drugu“, kaže istoričar Etijen Fransoa.

Stvar sa mrtve tačke pokrenuta je kad je Makron zadužio uglednog istoričara Benjamina Storu – Jevreja rođenog u Alžiru – da načini „pravednu i preciznu“ analizu odnosa Francuske prema Alžirskom ratu koji je tokom osam godina odneo preko milion života. Stora je početkom godine predstavio nalaze i dao preporuku da se napravi komisija koja bi sakupljala sećanja svedoka i da se otvore tajne arhive.

U komplikovanoj političkoj igri, Makron je najavio „simbolični akt“ u znak priznanja zločina, ali jasno rekao da se neće izvinjavati ili iskazati kajanje. Ni Stora ne veruje da je vreme sazrelo za izvinjenje. Ono, kaže, mora doći na kraju procesa suočavanja sa prošlošću, a ne na početku.

To „suočavanje“ decenijama je francuska država blokirala. Ipak, do danas su u više od pedeset gradova postavljene spomen-ploče u znak sećanja na Alžirce ubijene u Pariskom masakru.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.