Činjenice o proterivanju odbijenih azilanata

Šta znači prisilni povratak?

O prisilnom povratku govorimo kada vlasti i policija prisile ljude bez nemačkog pasoša da napuste Nemačku. Potražioci azila čiji su zahtevi odbijeni, informišu se da zemlju moraju da napuste u roku od 30 dana i da će biti, ukoliko ne napuste zemlju dobrovoljno, biti prisiljeni na to. Potražioci azila iz takozvanih „sigurnih zemalja porekla“ (među kojima je i Srbija), Nemačku moraju da napuste u roku od nedelju dana.

Šta se događa tokom prisilnog povratka?

Često se izveštava o tome kako policija budi ljude u ranim jutarnjim satima i, nakon kratkog vremena za pakovanje stvari, vozi ih do aerodroma. Kako objašnjavaju nadležni, policija na taj način obezbeđuje da ti ljudi ne izbegnu svoju obavezu, kao i da u zemlju porekla stignu dovoljno rano da tamošnje vlasti još tokom radnog vremena mogu da se pobrinu o povratnicima.

Većina prisilnih povrataka obavlja se vazdušnim putem, odnosno avionom. Ako je reč o jednoj osobi, a ne o grupi, onda se ta osoba šalje redovnom letom. Za više osoba – njih od 50 do 150 – organizuje se čarter-let do domovine. Sve češće se prisilni povraci organizuju i uz pomoć evropske agencije za granice Fronteks.

Kada dolazi do zabrane prisilnog povratka?

Ukoliko Savezni ured za migracije i izbeglice (BAMF) odbije zahtev za azil, sledi provera postoji li za osobu koja je uputila zahtev „znatna i konkretna opasnost po život i slobodu“ u njenoj zemlji porekla. To, na primer, važi za nekog ko boluje od neke bolesti čija terapija u zemlji porekla nije moguća ili ju je nemoguće finansirati, ili pak ako je izgledno da će, posebno deca, zapasti u egzistencijalnu krizu.

Ako tako dođe do zabrane prisilnog povratka, ta osoba dobija boravišnu dozvolu na godinu dana koja može više puta da se produži. Međutim, zabrane prisilnog povratka izriču se retko. BAMF navodi da je kod više od 194.000 odluka do aprila 2016. godine, zabeleženo samo oko hiljadu slučajeva u kojima je izrečena zabrana sprovođenja odluke o prisilnom povratku.

Koju ulogu igraju savezne pokrajine u kojima su smešteni potražioci azila?

Šesnaest nemačkih saveznih pokrajina i njihovi uredi za strance zaduženi su za prisilne povratke. Nakon rešenja BAMF-a, ti uredi proveravaju da će prisilno da vrate potražioce azila čiji su zahtevi odbijeni ili će im se dodeliti takozvani „trpljeni status“ (Duldung). On se dodeljuje ukoliko određena osoba iz pravnih ili praktičnih razloga (još) ne može da se prisilno vrati. Takvi primeri su: osobe bi trebalo prisilno vratiti, ali nemaju putne isprave; zemlja porekla odbija da prihvati povratnike; ozbiljna oboljenja; nesposobnost putovanja. Duldung u tom slučaju može da se produži.

Pokrajine u kojima su na vlasti socijaldemokrate, poput Severne Rajne Vestfalije ili Rajnland Pfalca, ističu da prisilni povratak nije jedino sredstvo i zalažu se za savetovanja o dobrovoljnom povratku. S druge strane, Bavarska u kojoj je na vlasti konzervativna Hrišćansko-socijalna unija (CSU) veoma konsekventno sprovodi prisilne povratke.

Mogućnost dobrovoljnog povratka različito se koristi u saveznim pokrajinama. Anketa koju je sprovela medijska služba „Integracija“ pokazuje da je broj prisilnih povrataka u Saksoniji između januara i novembra 2015. godine bio duplo veći od broja dobrovoljnih povrataka. U Rajnland Pfalcu je, s druge strane, 90 odsto osoba kojima je odbijen zahtev dobrovoljno napustilo Nemačku.

Koliko ljudi je proteklih godina prisilno vraćeno?

Od 2013. godine porastao je broj prisilnih povrataka. Godine 2014. taj broj je iznosio skoro 11.000, a 2015. gotovo 21.000. Ove godine je, do kraja aprila, prisilno vraćeno već više od 9.000 osoba.

U koje zemlje se vraćaju odbijeni potražioci azila?

To su proteklih godina bile pre svega balkanske zemlje, poput Srbije, Makedonije, Kosova, Albanije i Bosne i Hercegovine. Pokrajinski ministri unutrašnjih poslova dogovorili su se 2012. da se obustavi prisilni povratak za ljude koje dolaze iz ratom pogođene Sirije. To rešenje je produženo do septembra 2016. godine.

Koliko ljudi bi u stvari moralo da napusti Nemačku?

S takvim brojkama se uvek stvara i određena atmosfera. Tako je sredinom 2015. godine navedena brojka od 540.000 potražilaca azila čiji zahtjev je odbijen, a od kojih mnogi već duže od deset godina žive u Nemačkoj. Naime, do momentalne obaveze napuštanja zemlje dolazi samo ako se toj osobi više ne dodeli Duldung. Sredinom 2015. godine samo je 51.000 osoba bila „neposredno obavezna da napusti zemlju“. Za 2016. godinu Ministarstvo unutrašnjih poslova navelo je da se radi o sličnim brojkama.

Šta se dešava sa dobrovoljnim povracima?

Paušalno se može reći da je broj dobrovoljnih povrataka – u okviru kojih povratnici dobijaju finansijsku podršku – uvek bio veći nego broj prisilnih povrataka. I 2016. je, prema informacijama Ministarstva unutrašnjih poslova, Nemačku dobrovoljno napustilo više od 20.000 osoba.

Kontrola prisilnog povratka

Nemačka je 2001. godine na aerodromu u Diseldorfu, kao prva zemlja u Evropskoj uniji, otvorila nezavisan ured za kontrolu prisilnih povrataka. Danas tamo sedi Dalija Hene iz socijalnog udruženja „Diakonie Rheinland-Westfalen-Lippe“ i kontroliše u kojoj meri se vlasti prilikom prisilnih povrataka pridržavaju ljudskih prva. I u Diseldorfu je porastao broj prisilnih povrataka, kaže ona i dodaje da su mnogi od tih ljudi očajni.

Oni koji su dugo vremena imali Duldung su, uprkos ranim upozorenjima o nenajavljenom dolasku policajaca, često bivali zatečeni, kaže socijalna radnica: „Već sam ovde viđala ljude u papučama, koji su zaboravili naočare ili lekove i nisu imali novca u džepu.“ Hene bi zato želela da ima više osoblja u svom uredu, kao i više prava za posmatrače procesa prisilnog boravka u Nemačkoj.