Čija je plaža?

Koncesioniranje raznih javnih dobara u Hrvatskoj, godinama se doživljavalo kao određeni vid pouzdanog generatora afera. Ali tek nakon masovne reakcije građanstva na slučaj plaže Zlatni rat u Bolu na ostrvu Braču, ocrtane su realne proporcije iritacije naroda oko te profiterske pojave. Jedna slika dobro ilustruje pripadajući kontekst: župan splitsko-dalmatinski Zlatko Ževrnja angažovao je privatnu agenciju za obezbeđenje da obezbeđuje sastanak na kojem će tema biti odluka o dodeljivanju koncesije za bračku plažu jednoj nepoznatoj i po svemu sudeći krajnje dubioznoj firmi iz Zagreba.

Radnici obezbeđenja pritom nisu sačuvali nikog ni od čega – predsednik Vlade Hrvatske Andrej Plenković uskoro je smenio Ževrnju kako bi suzbio rastući skandal. Ali zato su teško povredili bračkog radijskog novinara koji je došao u Split da izveštava o tom događaju, čime su otvorena brojna nezaobilazna pitanja: Ko štiti javnost od čestih privatnih otimača narodnog blaga, zašto se o glavnim lokalnim resursima odlučuje na nivou županije, a ne u neposrednoj zajednici, kako to da privatna obezbeđenja štite javne vlasti umesto policije, gde su bili nadređeni državni političari pre izbijanja afere?

Bizarno gledište političke elite

Ali pitanje svih pitanja je međutim ono o netransparentnosti ugovaranja i (ne)nadzora sprovođenja obaveza i prava nad dotičnim resursima. Primera ima takoreći bezbroj i zapravo je kudikamo teže pronaći nekompromitovanu koncesiju, pa loš glas već prati i one među korektnijim najmoprimcima. Upravo ta činjenica, a ne toliko sam Zlatni rat, u stvari je u ovom slučaju podigla narod Brača i Dalmacije na protestne reakcije. A pročulo se u medijima i da je u pripremi prava ofanziva kapitala na hrvatske plaže, od kojih je danas pod koncesijom samo oko desetak odsto.

„Zlatni rat je naprosto ogledni primer onoga što nam se već dugo dešava“, ocenjuje za DW politikolog Berto Šalaj sa Fakulteta političkih nauka u Zagrebu, „jer naša politička elita – a tu su slični i HDZ i SDP i ostali ’veliki igrači’ – imaju vrlo specifičan odnos prema zajedničkoj nam imovini, i lokalnoj, i regionalnoj, i državnoj. Molim vas, pa oni su sami sebe, dakle vlasti, eksplicitno proglasili nesposobnim za upravljanje javnim resursima!“ Šalaj pritom misli na poznate, čak serijske izjave više hrvatskih političara o tome da je „država najgori gazda“, što zaista zvuči veoma bizarno.

„Nakon toga sledi konstatacija da je rešenje jedino u privatizaciji ili njenom malo blažem, prikrivenom obliku – koncesioniranju. Odbija se pomisao o tome da bi ta dobra mogla da ostanu pod javnim upravljanjem, u nekoj vrsti društvenog vlasništva, gde bi zajednica koristila zaradu za svoje potrebe“, kaže Šalaj, dodajući da je rasplet pri dodeli koncesija prilično predvidljiv: ne vodi se računa o razvikanim tržišnim prioritetima, nego se u odlučivanju više respektuju tajne provizije, mreže klijentelizma i nepotizma, interesi stranaka i lobija, pa sve završava u netransparentnosti.

I dobar zakon je loš ako se ne primenjuje

Uostalom, tako nekako je bilo u nizu poznatih slučajeva, od koncesija na crpljenje pitke vode ili na luke i marine. S izbijanjem krize u Agrokoru, recimo, na površinu je izašla i vest da vlasnik te kompanije Ivica Todorić uopšte nije plaćao naknadu za koncesiju za ostrvce Smokvica, koje je preuzeo kao još jedno svoje jadransko odmoralište. Veliki problem je i sam Zakon o koncesijama s nizom loših tačaka, a koje se ne sprovode ni onda kada zvuče prihvatljivo. Na to je svojevremeno upozoravala i Inge Perko Šeparović, potpredsednica Hrvatskog pravnog centra.

Ovom prilikom, pak, Perko Šeparović nam je rekla da je dominacija partikularnih, grupnih interesa nad javnim, česta karakteristika zemalja u tranziciji koja ugrožava ekonomski i celokupan društveni razvoj: „Mora se pritom ipak priznati da smo naknadno unapredili naše koncesijsko zakonodavstvo donošenjem triju zakona i predlogom četvrtog. Formalno-pravno, tako su donesene odredbe koje u većoj meri mogu da obezbede i unaprede ostvarenje javnog interesa. Međutim, transparentnost i dalje ne dolazi do izražaja u dovoljnoj meri, a pitanje primene zakona ostaje problem broj jedan.“

Snaga direktne akcije

Naša sagovornica, inače univerzitetska profesorka javnog menadžmenta u penziji, upozorava da alarmantno deluje i odredba u novom nacrtu Zakona o koncesijama. Taj dokument koji se nalazi pred drugim saborskim čitanjem, prema njenim rečima, direktno je vezan uz finansijsko restrukturiranje Agrokora. Ali, s nedemokratskim sistemom i elitama koje ne drže do javnih dobara i društvenih vrednosti, samo zakonsko slovo očito neće biti dovoljno za progres. Stoga je pred Hrvatskom enigma: šta da se radi da bi se nadležni, izabrani zvaničnici bolje pobrinuli za zaštitu interesa šire zajednice?

Bero Šalaj smatra da je u svakom slučaju nemoguće izolovano rešavati problem koncesioniranja: „Građani su reakcijom u slučaju Zlatnog rata pokazali da se slične situacije mogu ispravljati samo ako su oni sami dovoljno aktivni, informisani, nepokolebljivi. Inače bi taj skandal prošao bez sankcija, a premijer se ne bi ni osvrnuo na njega. Mi se tek u novije vreme polako organizujemo na tragu saznanja o snazi sopstvenog uticaja kroz direktnu akciju.“ Prema tome, kvalitetni zakoni su dobrodošli – oni su u stvari neophodni – ali sama elita, kao i koncesije, bez direktne kontrole ostaju – kvarljiva roba.