Čekajući penziju za rad u jevrejskom getu

Avri Štajner je gotovo svakog dana u svom ateljeu. Police su mu zatrpane kanticama boje i četkicama. Na nekima od njih nalaze se još nedovršene slike na kojima je moguće prepoznati apokaliptične motive. Taj 83-godišnji Izraelac samouki je slikar. Slikanje mu služi kao lek kada izrone sećanja na prošlost.

Avri Štajner je kao mladić bio u getu u Budimpešti. Jedini je iz svoje porodice preživeo nacistički period, delom i zato što je u getu i radio. „Naš posao u getu sastojao se od sakupljanja leševa. Bili su to pre svega ljudi stradali tokom bombardovanja“, priča Avri Štajner. „Leševe smo morali ili da spaljujemo ili da ih uredno složimo jedne na druge. Za to smo dobijali neku vrstu tople vode koju su nazivali supom“. Štajner je imao 13 godina kada su 1944. nemačke trupe ušle u Mađarsku, a sve jevrejske stanovnike Budimpešte zatvorili su u geto.

Zakon mimo stvarnosti

Danas, 70 godina kasnije, Štajner živi u jednom izraelskom gradiću u blizini Tel Aviva. S malom penzijom države Izrael jedva spaja kraj s krajem. „Zbog rata nisam uspeo da završim školu, a ni neki pravi zanat“, kaže Štajner. Godinama je vodio bitku s nemačkim vlastima u želji da mu priznaju barem rad u getu i da na osnovu toga ostvari pravo na nemačku penziju.

Još 2002. godine Bundestag je usvojio Zakon o penzijama za radnike iz geta kako bi preživelima omogućio kakvu-takvu odštetu. Međutim, zakon predviđa gotovo jednake birokratske procedure za radnike iz geta kao i za sve ostale današnje penzionere u Nemačkoj. Tokom procesa podnošenja zahteva problematični su pre svega pojmovi kao „dobrovoljno“ i „naknada“. Tako je 2002. odbijeno gotovo 90 odsto zahteva, između ostalog i zato što su pisani dokazi često nedostajali. „Naravno da ne postoje nikakvi dokumenti, svedoci ni papiri“, priča Nils Johansen, stručnjak za socijalno pravo iz Berlina. „Nacionalsocijalistička uprava nije želela da ljudima izdaje nikakve dokumente o njihovim aktivnostima, želela je samo da ih iskoristi.“

Teška nemačka birokratija

Ni Avri Štajner nije imao uspeha s nemačkom birokratijom. „Nisam znao kako to da obavim. Nisam imao potreban novac, ali ni mentalne snage“, priča i bespomoćno sleže ramenima. Zato je zahtev za nemačkom penzijom podneo preko jedne advokatske kancelarije iz Tel Aviva, koja je specijalizovana za odštete radnicima iz geta.

Kancelarija je proučila slučaj i preusmerila ga advokatima u Nemačkoj. Neke procedure mogu da potraju i godinama, priča savetnica Jafa Golan i pritom baca pogled na ormare prepune dokumenata. Ona nema mnogo razumevanja za nemačku birokratiju. „Naši klijenti pitaju se zašto toliko dugo moraju da se bore za svoja prava, kada su svi radili u getu“, kaže Jafa Golan. „Zašto opet moraju da prolaze kroz selekciju?“

I Avri Štajner je svoj dosije predao još 2003, ali njegov zahtev prihvaćen je tek 2010. Dakle, tek nakon što je Savezni sud 2009. odlučio da u načelu svi ljudi koji su radili u getu, imaju pravo na potraživanje penzije, čak i ako nisu primali pravu platu. No, penzije su se na osnovu klauzule o zastarevanju mogle isplatiti samo četiri godine unatrag, a ne kako je prvotno bilo predviđeno, od 1997. Tako Avri Štajner sada od nemačkog penzionog fonda prima mesečno 219,20 evra.

Problemi koje zakon pravi žrtvama nacionalsocijalizma, odavno su poznati. Ali u budućnosti, sam proces trebalo bi da bude jednostavniji i korektniji, kaže ministarka rada Andrea Nales iz Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD). To je dogovoreno na nemačko-izraelskim vladinim konsultacijama u Jerusalimu, krajem februara ove godine. „Već od 2002. postoji mogućnost predaje zahteva za penziju, ali, nažalost, mnoge stvari tada su još bile nejasne. Nemačko zakonodavstvo često nije uspevalo da odgovori na potrebe potražilaca penzije“, rekla je Nales za Dojče vele. „Sada pokušavamo da pojednostavimo čitavu proceduru kako bi većina ljudi ostvarila retroaktivne isplate od 1997.“ Novi bi zakon mogao da bude donesen već ovoga leta.

Novi zakon pojednostavljuje proceduru

Ipak, određena doza skepse i dalje postoji, pre svega kod preživelih kao što je Avri Štajner. „Mi, koji smo preživeli, u prosjeku imamo oko 80 godina. Srećom ne znam koliko ću još da poživim“, kaže Štajner. „Ali zašto to sve toliko dugo traje? To nema nikakvog smisla. Sa 50 ili 60 godina čovek još ima dosta života pred sobom pa se pitam zašto čekaju da ljudi pređu osamdesetu?“

Avri Štajner ima samo jednu crno-belu fotografiju iz svoje domovine, Mađarske. Na njoj je on, kada je bio dečak, za ruku drži svoje oca i majku. To je slika sa porodičnog izleta u Budimpeštu. Njegov otac je stradao u getu, a majku je poslednji put video na železničkoj stanici. Ubijena je u koncentracionom logoru Aušvic. Nemačka penzija ne može da vrati njegovo izgubljeno detinjstvo i porodicu, ali to je ipak vredan gesta, kaže Štajner. Iako je za njega stigla vrlo kasno.

Autorke: Tanija Kremer / Petra Švarc
Odgovorni urednik: Ivan Đerković