Ćutnja o astronomskim dugovima Amerike
22. februar 2020.
Donald Tramp se obilato hvali svoji predsedničkim sposobnostima. Još pre stupanja na dužnost najavljivao je da će potpuno ukloniti američke dugove, ako postane predsednik. Za osam godina je nameravao da „eliminiše“ nezamislivo brdo dugova od 19 biliona dolara.
Ali, njegov bilans nakon gotovo četiri godine u Beloj kući je mršav: retko je neki predsednik trošio tako puno novca kao Donald Tramp.
Umesto smanjenja dugova, oni se stalno povećavaju. To pokazuju najnoviji podaci američke kongresne ustanove CBO. Otkako je na vlasti Tramp, obaveze SAD su povećane za 2,5 biliona dolara. Raste i deficit u državnim blagajnama. Samo u prva četiri meseca nove fiskalne godine deficit je za 25 odsto veći nego prošle godine, kaže američko ministarstvo finansija.
Zatrovani poklon
Za to je krivo pre svega Trampovo snažno smanjivanje poreza. Svoj paket je 2017. predstavio kao „Božićni poklon srednjem sloju“. Ali, upravo to mu se sad vraća kao bumerang.
U govoru o stanju nacije početkom februara predsednik ni reč nije utrošio na zabrinjavajuće visoke dugove. Ni u nacrtu novog budžeta nema govora o štednji. Istina, Tramp želi da smanji državne izdatke z narednih deset godina za 4,4 biliona dolara. Ali istovremeno bi trebalo da porastu izdaci za vojsku, svemirske letove i izgradnju zida prema Meksiku.
I kandidati demokrata koji bi u novembru hteli da izađu na crtu Trampu na predsedničke izbore suzdržani su kad se radi o problemu velikih dugova SAD.
Još u prvom televizijskom sučeljavanju prošle godine ni jedan od sedamnaestoro demokratskih kandidata nije se usudio da progovori o velikom zaduženju. Tokom četiri sata rasprave ni jedan put nije se čuo pojam „deficit“. A dugovi američke države spomenuti su samo jedanput.
Ni demokrate nemaju nepresušni izvor novca
„Prosečan Amerikanac se jako malo zanima za dugove SAD“, kaže Vilijam Hogland iz vašingtonskog trusta mozgova Bipartisan Policy Center. Ekonomski rast poslednjih godina doveo je građane u povoljan položaj jer, s obzirom na niske kamate i rekordnu zaposlenost, jedva da osjećaju nešto od tereta državnog zaduženja.
„Zašto bi demokrate spominjale tako osetljivu temu i riskirali svoju glavu“, pita se Hogland, koji je tri decenije savetovao Senat o budžetu.
Šta više od državnog budžeta zanima Amerikance pokazalo je prošle godine veliko istraživanje centra Pju. Za 70 odsto ispitanika je najvažnija tema ekonomska snaga SAD. Slede teme kao što su obrazovanje, troškovi zdravstvenog sistema i borba protiv terorizma. Na dnu su klimatske promene i vojska. Deficit državnog budžeta tek manje od polovine ljudi smatra jednim od prioriteta.
Demokratska levica uto privlači birače obećanjem zdravstvenog osiguranja za sve. No kandidati kao što su Berni Sanders i Elizabet Voren nemaju razrađene ideje kako to finansirati. Računa se da bi takvo osiguranje u idućih deset godina stajalo oko 34 biliona dolara, prognozira Institut Urban.
Novi porez za bogataše, kakav zahteva Voren, mogao bi da pokrije deo troškova. „Ali, finansijski bismo u najboljem slučaju bili u istom stanju kao i sada“, kaže Hogland.
Dugovi ne brinu ni Trampa ni Sandersa
Ipak, šest od preostalih jedanaest demokratskih kandidata smatra svojim zadatkom stabilizaciju ili čak smanjenje dugova u prvom mandatu, piše Vašington Post. No, prema analizi tog lista, niko ne kaže kako bi to trebalo smanjiti dugove.
Bivši potpredsednik Džozef Bajden kaže doduše da će se uhvatiti u koštac s tim problemom, ali istovremeno obećava investicije u zapošljavanje i lokalne samouprave. Miljenik berze Majkl Blumberg kaže da će njegova vlada preuzeti finansijsko-političku odgovornost tako što će „podsticati investicije“ i „više oporezovati“ one koji više zarađuju. Ali, preciznijih računica o tome nema.
Ni od umerene senatorke Ejmi Klobučar se ne čuje puno. Ona samo obećava da želi da stabilizuje stopu zaduženja.
Konkretniji nije bio ni Pit Butidžidž kad se u jednom govoru prošle sedmice izjasnio za smanjenje dugova. Ipak, on bi kod birača mogao još da ima najviše uspeha sa ovom temom, kaže Hogland.
Jer Butidžidž predstavlja mladu generaciju koja bi na svojoj koži mogla da oseti posledice današnjeg astronomskog zaduživanja SAD. „Generacija Trampa, Bajdena i Sandersa neće morati o tome da razmišlja“, zaključuje Hogland.